Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

319

бнла код животиње у многостручним претходним стулњевима припремљена. Што, у овом погдеду, важи за психодошке Функције у опште, важи и за изражајне покрете, ко.ји им припадају као њихове природне допуне, ијезик, према томе, није ништа друго, већ онај вид изражајних покрета, који је адекватан ступњу развитка људске свести. Та се људска свест може без језика тако исто мало замислити, као и језик без људске свести. Зато је обоје једно с другим и једно помоћу другог постало; питање, да ли је ранији разум или језик, има исто тако мадо смисла, као чувена препирка, да ди је старије јаје иди кокош. Пема томе, проблем о иостанку .језика може само у толико да има вредности, ако се човек ограничи на питање, како су ти изражајни покрети, својствени и адеквати ступњу његове свести, иосгали говорним гласовима и тим, постенено, символима мислене садржине, а код којих се само у извесним, изузетним, случајевима може познати неки однос нрема њихову значењу. Узимајући, да се језик развио из нростијих обдика изражајних иокрета, код којих се, особито код покрета на лицу, који су језику иајближи, може познати још и непосредаа веза с њиховим значењем, смемо закључити, да и говорни глас, првобитно, није нигде био без такве везе. Али овај закључак још не допушта, да се ова веза одмах сматра као директна, како то чини теорија нодражавања. Шта втпне, још у напред, не само што је иидиректна веза, у двојном смислу, сама по себи могућна, већ је, управо, једино могућна: прво и главно, што је најближи израз психолошких процеса кретање говорног оруђа, а не глас, он је, дакле, увек тек у индиректној вези с њима, аФИннтетом између говорних покрета и гласа; а друго, што гласовни покрет налази у пантомимском и мимичком кретању, које га прати, тако .јаку потпору, те ће бити, да је глас, првобитно, у многим случајевима тек помоћу ове узгредне мимике, на неки начин, добио своје значење. Према томе, код првобитног говорног изражаја, није сам глас оно што је важно, већ гласовна мимика, покрет органа за говор, што се, као и други мимички покрети, јавља, било да на нешто укаже, било да нешто прекопира, п који се, пратећи мимичку игру руку и осталога тела, у суштиии придружује целокупном изразу осећања и представа само као једна особита врста мимичких покрета. [Део I, стр. 326]. Онда је говорни глас тек носледична нојава гласовне мимике, и, наравно, да због веза између покрета говорног оруђа и стварања гласа може имати још неку сродност с оним, што се њом изражава. Али та сродност остаје увек индиректна, далека. Он би се, дакле, баш у толико мање, још унапред, схватао као потпун израз својега значења, што је, њему ближа, сама гласовна мимика чини тек један део мимичког и пантомимичког целокупног израза, који другима одаје тренутно стање свести, тако да је, свакако, првобитио добила поуздано значење тек ослањајући се на ову нозаднину општег мимичког језика. Томе скроз и скроз одговара улога, коју још