Просветни гласник

320

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

данас има мимика, као помоћио средство језика, у језику примитивних народа као и у развитку језика код деце.' Смемо, дакде, примити, да се гласошш језик првобитно развио са мимичким језиком и на њему, и да се тек постепено, под утидајем трајног заједничког живота, од њега одвојио и осамосталио. Ако .је првобитни говорни глас гдасовна мимика, која је у позамашном деду добила своје значење тек помоћу других мимичких и пантомимичких покрета, што су је пратили, али канда није никада било између гласа и значења чврсте везе, која, сама по себи, не би била двосмислена. Задело, биће да су у свако доба, кад се каквим било новим утиском јавила нова гласовна мимика, исто као и друга мимика, у тадашњем кругу посматрања осећали, као израз одређених комбннација представа и осећања, и онај који је говорио и његова околина, исто онако, као што се то још и данас дешава код извесних ономатопоетских гласовних стварања. Таква нова стварања ипак јасно показују, како не чини свуда излазну тачку ових процеса „гласовно подражавање" већ гласовна мимика. Онај што говори удешава своје властите артикулационе покрете према утпску, који на њега чини предмет. Ту још сад понајвише прииомаже и остала мимнчка игра. Кад је једном ностало, онда значење гласа остаје трајно, па и кад отпадне узгредна мимика, па баш и кад су гласовна мимика и г.гас изгубили свој првобитни аФИнптет с предметом. Ну баш и тада не бива ретко, ако утисак на то потакне, ако је нагон јак, да се гласовном покрету даје нов аФипитет према ономе што он изражава: тако постају многостручне појаве секупдарне ономатопеје. Није, дакле, случај произвео говорни глас, већ му је узгредним мимичким и пантомимичким нокретима првобитно нотпуно одређен однос према ономе што означава: мимичким покретима неггосредно, ,јер је и гласовна мимика само једна особита Форма мимичких покрета; пантомимичким посредно, .јер према њему гласовна мимика и говорни глас, који од ње зависи, представљају сапокрет (МЈЉеЋге§ип§), .зависан од осталих саставница целокупног изражајног покрета. Испружење руку даје н.пр. повода друкчијим сапокретима иего њихово грчење, енергичнији покрети праћеии су јачом гласовном мимиком и т. д. Тако се скроз и скроз јавља говорни глас као природан неминован ресултат психофизичких погодаба, које су од утицаја при његову стварању, а које се, сем у понеком случају, понајвише отргну, те их не можемо доказати, било што се по себи не могу више пронаћи, било што је сам говорни глас подложан непрестаним променама како у гласу тако и у значењу. Као производ тренутних психофизичких погодаба, говорни глас ипак није никакав механички рефлекс, већ управо само најпростија реакцпја у СФери покретних процеса: нагонска или са једним одређеним значењем

1 Уиор. Г .1. II. стр. 141 н Гд. III стр. 281