Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

321

радња воље. Пошто је .још с почетка, не само физички, већ и психички мотивисано, језично развиће, које се на ово надовезује, излази сада као један непрекидан низ процеса, у којима се веома верно огледа духовни развитак самога човека, а, пре свега, његових представа и појмова. У свему што чини његову суштину, у стварању речи, слагању реченица н мењању значења, језик је, дакде, не само спољашњи отисак општих процеса свести, већ њихова неминовна делимична појава. Ето у том се сиисду покуша./10 у претходним главама 1 да схвате понајглавније језикиЈше појаве: као Функције људске свести, у којима се испољавају основни закони развт-ха те свести. Селидбе језика ч мене у њему. Проблем постанка језика у својој досадашњој Форми наслања се на две претпоставке, које се, психолошки још с почетка слабе, постеиено нису могле одупирати ни дубљем испитивању преисторијског језика. Ио једној од тих претпоставака, човек као да је, мање више, напрасно дошао до језика; по другој би требало да је постојала једна извесна прапериода језика, „Коренита периода", којом је проживео неко неодређено доба, а чија је прва излазна тачка њеног даљег развића, која се историјски још може да нађе — њен прелаз у периоду стварања речп. Нз ове друге претпоставке излазила је последица, да за сваку област језика, довољно испитану по гласовној промени и промени значења, мора бити могућна реконструкција једног прајезика, који би био приближно веран оном почетку његове историје. Сродство извесних група једнородних језика, како по изобиљу корена, до којих уназад доводи анализа речи, тако и по законима у састављању речи, а, у неком погледу, и реченица, само би по себи онда водило закључку, да се из сваког језика, што се на овај начин реконструише, постепено, у току времена, развило силно мноштво језиковних синова и унука, налик на оно, као што генерације деце и дечје деце, пореклом од једних родитеља, у извесним општим карактерним цртама личе на своје прародитеље, а ипак је сваки члан опет многобројним обележјима везан за оне који су му ближи род. Од ових је претпоставака најпре пала она прва, о напрасном постанку језика, пошто стоји у опреци са свим оним, што знамо иначе о човекову развићу, и, на који било начин, води дакле назад к теорији чуда. Али тим се подрива и она друга, да је у развићу језика било напрасног прелаза од једног коренитог нрастања ка стварању речи, као што и са гледишта језичне анализе излази само као гола Фикција. Кад су тако одстрањене главне подлоге, на којима је почивао проблем постанка у свом ранијем облику, онда нема говора, да су и даље последице изло-

1 Мисди се на раније одељке цедога дела. ирооветни гласник, I. књ., 3. св., 1908.