Просветни гласник

322

просветни гласник

жене оправданим сумњама. Ако није никад било корените периоде, ако је матернјал. од кога су саздани нашн данашњи језици, заједно с Формом у којој је тај материјал, постао постепено у дугој преисторији, онда како да буде могућно у опште реконструисати какву било језичну Форму, која би се, према некој већој групи сродних идиома, рецимо према индогерманским или семитским, имала да сматра као истински говорен прајезик? Баш и да узмемо, да више речи својим подударањем у разним члановима индогерманске породице воде назад на речи. које ,—_ су већ могле припадати једном индогерманском основном језикЈу-ншбшто још из тога не излази, да су оне у том основндм~Ј€31гку и у исто време једна поред др]'ге постојала; а кад два језика исте породице имају једну извесну реч заједничку, онда ће се мучно одлучити с потпуном ноузданошћу, да ли је један нозајмио од другог, илн је и једном и другом дошла из једнаког матерњег језика. Нека се ова алтернатива и клони више и више другој претпоставци, ако расте број поједнних језика у којима има те речи, али инак, по природи ствари, многостручно залазе једнау другу међу између наследства н позајмице. А позајмице, и то не само оне у речима, већ и у утицајима на гласове, у прављењу речи, нагласку и склапању реченице, могу се, на крају крајева, наћи баш и између језика, који се у главном не своде на један исти основни језик, већ је то узајамно дејство дошло само због геограФског суседства оних, који их говоре. Такве везе као да се одиста нашле између н.пр. финског и североевропских грана индогерманског, а, и између аријских чланова овог последњег и туранске гране алтајских језика. Упоређивањем речи и појединих граматичких особитости разних главних грана индогерманске породице, Јован Шмит је даље доказао, да додуше извесни од ових језика имају више узајамних веза него други, али да и између оних, који су иначе удаљени, није сасвим без нечег заједничког што је само њихова особитост, и да је, јасно, геограФско суседство, ако је дуже потрајало, важан Фактор таквих веза\ Тим се, наравно, не може одрећи Факт, да индогермански језицн, онако нсто као, на свој начин, семитски, чине неко јединство, чији чланови стоје у неупоредљиво много ужој вези, него ма које друге туђе области, између којих се, овда онда, нађу везе; а баш тако исто ће се мало моћи у оном случају да сведе поклалање на го утицај додира. Али баш под тим приликама иосматраће се појам једног „индоевропског језика" још само као хипотетски гранични појам, у коме се опште особине целокупне говорне породице, по упуту гласовних закона, што важе за сваку од ових грана, могу дотерати до своје вероватне опште излазне тачке.

1 Јоћапиез бсћтШ: Бге Теглгапскзсћа&згегћакшззе <3ег и«1о§егт. Бргасћеп, 1872. Ј Т пореди још и за релативно оправдаве критичке генеалошке хипотезе напомене од А. Дескина: В1е БесИпаИоп 1111 81ат .-1л1аи1зсћеп ипЛ бегташзсћеи, 1876. Увод.