Просветни гласник

324

ПРОСВЕТНИ ГЛЛСШ1К

овде, збиља, како се по свему чини, гранаае надо у доба, кад је језик био нриступачан спољашњим утицајима, — и да је периода гранања јединог могућног начина текла спорије него постанак романских народности, који пада у доба крупних народних покрета у почетку Средњега Века. Али као што је општи основни језик за романске, латински, сам опет у раније доба постао од кога било диалекта једне старије језичне Форме, под утицајем језичних мешавина и унутрашњих мена, потпомаган сеобама и мешавинама раса, тако ће бити да је и тај индогермански основни језик, који можемо тек само у неодређеним оцртима да откријемо, са своје стране не само почетна, већ батп опет завршна тачка једног развића, чији ће радни Фактори зацело остати за сва времена отргнути доказивању. Тако и с те стране посматран, постаје постанак језика проблем, који се одмиче у бесконачност. Тек тај постанак није тренутан процес, већ развиће које обухвата цео живот језика, и као што и данас није прекинуто, већ траје у непрестаним новим стварањима и преиначењима, тако нема нигде краја ни у назад, већ се излива у опште развиће самога човека. У то, пак, развиће, одређујући га вигае од свега, задиру три погодбе, од којих, какав иначе буде утицај удеса у животу, пробија се напред час једна час друга: предавање говоренога језика од претходних генерација, мешање различитих језика у свом утицају на гласовне особине, саме речи и синтактичке особине,. и, најзад, постепене, т.з. спонтане промене, којима је језик, као и све. животне функције, подложан, а које су опет у блиској вези са општим културним утицајима. Задатак је историје језика да, колико је могућно, поиздваја све ове погодбе и да трага за њиховим узајамним дејствима. Што се нри посматрању ових процеса, више обраћа пажња у њеној природној вези с другима на ону црву погодбу, свођење на заједнпчки основни језик, у толико све више излази, да је нетачна и, на крају крајева, баш лажна генеалошка слика порекла и односа, слична крвном сродству чланова једне породице, делова једне групе једног према другом. Млађа генерација традицијом наслеђује језик од старије, дакле ни најмање каквим процесом, који би био на буди који начин сличан расађивању индивидуа. То наслеђивање може час да иде само од себе између индивидуа, које су и физички једна с другом сродне, час може, услед померања народа и језичних мешавина, да се маши и чланова другог порекла. С тога могу говорити сродним језицима и народи мало или нимало крвно сродни, и обратно, могу се крвно сродни народи прилично одмаћи један од другог у језику. Јер језик није живо биће, које води порекло од ког другог сличног бића и само се опет порађа, већ је он жива радиност људскога духа, која се, као и све друге духовне Функције, мења са спољашњим и унутрашњим погодбама, што им је човек подложан. А.ли баш због тога, што не постоји ван човека, као нешто самостално, у толико је.више веран отисак самог људског духа и у