Просветни гласник

наука и настаба

485

описивању раније иознатих и ново-откривених биљака, у циљу што лакшег међусобног разликовања, а затим огромни утицај славнога Линеа и његове и дан дањи за практичку потребу задржате вештачке системе, такође су јој кочили напредак у знатној мери. По Швановој ћеличној теорији, иостављеној 1839. године, свакаје биљка састављена све из самих ћелија, поређаних једно уз друго слично камењу или опекама у каком зиду, а од којих живи свака потпуно самосталним, од других ћелија независним животом. Према томе, живот ма које биљке, маниФестован у њезину храњењу и растењу, плођењу и осећајности, није једна целина, већ резултанта оних компонената што представљају животе појединих ћелија. Овој теорији служило је за основ итт у дотадање познавање ћелија и ткива, по којем су све ћелије, односно њихови протопласти, као носиоци живота, потпуно ограђене и одељене од других суседних ћеличном онном, која у животу једне ћелије игра само механичку улогу. У колико се доцније јаче развијала хистологија и анатомија, нарочито у колико је знање о ћелији и грађи криптогама било потпуније, у толико су се више гомилала Факта, која су стајала у опреци са Швановом теоријом. Из прилично великога броја њихова довољно је истаћи неколико најважнијих. Ироналазак, да се ћелије у једној биљци множе деобом, супротно дотадањо.ј Шлајденовој теорији о тако званом слободном постанку ћелија, 1 пробудио је нрви сумњу у основаност Шванове теорије, јер се више није могло пристати на то, да је каква биљка проста гомила из овако или онако поређаних ћелија. Постанак ћелија деобом, од којих сваке две имају бар по .један део ћеличне опне као заједнички, јасно указује, да међ њима. мора бити много чвршће везе, него што је веза између два суседна камена каквога зида. Откриће миксомицета, Фикомицета и једноћеличних сифонса, чији талус није састављен из вшпе ћелија, није септиран, а при том показује код неких толико велики степен савршенства, да је јасно издвојен онај део, што расте у подлози и црпе храну из ње, од дела, што расте ван ње, са задатком иаи да ту храну прерађује или да се на њему образују органи за размножавање, показало је јасно, да онаква ћелична структура, каква треба да је по Швановој теорији, није неопходно потребна за живот једне биљке, да

1 0 множењу ћелија ево како је мислио Шдајден: »Кад се у ћелији нагомила храна преко извесие граниде, тада се из ње образују више нових ћелија, младица, ћелија се размножава — затим се матида ћелија по правиду раствори и ишчезне, а на њезино место студају 2, 4, 8 или више младих из ње посталих ћелија. Цео продес, који код биљака зовемо растење, састоји се у основи својој из таквог непрекидног размножавања ћелија, услед чега се број њихов умножава до невероватних граница, до бесконачности.* (8сћ1еМеп : Ј)1е РДапге пш! 1ћг Бећеп, V АчИа^е, 1<е1р21|;, 1858., стр. 47). По њему, дакле, све биљне ћелије без изузетка постају на исти начин, на какав иостају споре у асцима аскомицета.