Просветни гласник

628

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

да се поменуто згушњавање јотп јаче убрза, а из унутрашњих области спречаваће га; усдед тога образовано згушњавање добиће усправно кружење. Кад се иопут таква згушњавања угради плапета, она ће свакако имати тако исто кружење. Стога, све дотле докде не буде каквог светлећег тела у центру магле, а он представља за се компактну језгру гасовите материје, која се окреће са запада на исток, свака планета, ко.ја је постала у унутрашњости магле пре Сунда, имаће усправно окретање око своје осовине. Па како све планете, почев од Меркура до Сатурна закључно, имају усправно окретање, можемо поуздано тврдити, да су оне све постале пре Сунца, — у оно доба, када у центру магле још није било светлећих тела небесних. На основу поменутих разматрања Еауе долази до закључка, да су земља и друге планете до Сатурна, а на име Меркур, Венера, Марс, Јупитер па и Сатурно, постали пре Сунца. Да пређемо сада од прапочетна момента ностанка света ка његову завршетку. Све су његове планете од Меркура па до Сатурна већ постале; постала је тако исто и централна небеска светилица — Сунце; узмимо привремено, да је тако исто постао и Уран. У место магле, која је у почетку стварања била компактна, преостао је само прстен магловите материје на измаку бивше магле. Магловита материја овога последњег ирстена почиње се згушњавати и услед тога образује се центар — постаје језгра планете Нептуна, постаје дакле Нептун. На како је сада у средини бивше магде постао и центар привлачења, то се све честице магловита прстена почињу кретати по трећем Кеплеровом закону, т.ј. удаљеније и спољне честице крећу се спорије, а оне које су ближе Сунцу или унутрашње — брже; дакле, приликом згушњавања материје, уграђена планета, као што смо напред објаснили, добија обратно окретање. Према томе, дакле, излази вероватно, да су све планете ночев од Меркура па до Сатурна закључно постале пре Сунца, а Нептун носле њега. Сада нам још остаје да размотримо, када је и на који начин постао био Уран. До сада смо само размотрили погодбе окретања магловите материје до постанка сунчева и после њега; у првом случају материја укуине магле имала је окретање равномерно са подједнаком угаоном брзином слично обртању точкова; у друтом пак случају — с различном брзииом, по Кеплеровом закону, т.ј. ближе ка центру привлачења брже, а удаљеније — спорије. Измеђ та два крајна стања свакако мора бити и неко прелазно, када се Сунце тек почело уграђивати, али се још није потпунце уградило: тада је морала имати она партија преостале још незгуснуте материје прелазно окретање међу мало час описаним двама крајним облицима кретања. Ако се у тој епоси из њега образовала планета, онда је схватљнво да се она неће окретати оиако, као што се окрећу све унутрашње иланете до Сатурна, па не и онако, као што се окреће Нептун — лланета најдоцнијега иостанка; она неће имати ни