Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

631

расшшнуо и потекар уградио одедит уљани мехурић — пратилац веће допте. Тај оглед Пдато-а познат је у широкоме кругу научна света; нусдањајући се зар на његову необично схватљиву поучност и ,1апласова хипотеза беше стекда неко право „неприкосновености", и тек данас након 80 година посде његове смрти видимо да се Еауе оддучио, да уђе у борбу против основица његове системе постанка света. Међу тим, ако бисмо само дубље загдедади у огдед Францускога научника Пдато-а, моради бисмо доћи до закључка, који стоји у оштрој опреци са Дапдасовом хипотезом. Из поменута огдеда видимо, да се одвојени прстен од уљане допте, која се окретада, одмах распдинуо, и уље, из којега је саетављен био, уједињује се у нову лоптицу. Кад је дакле, стање уљана прстена тако неистрајно, онда бисмо се зар могди уиитати, зашто је Сатурнов прстен тако истрајан? Зашто он кроз читаг.е векове обмотава своју пданету, и ништа не ремети његову равнотежу? Да ли неистрајност уљана нрстена зависи од непотпуна огдеда иди од неких других погодаба? Први одговор, који бисмо могди дати на то питање и који посамице ниче из такве анадизе, закључивао би се у томе: можемо ли ишчекивати истрајност равнотеже код течна прстена? Да ди се и Сатурнови прстени састојс из течне материје? Каквог састава и грађе треба да буду прстени па да се можемо надати њиховој истрајној равнотежи? Ето то.би била питања од најпретежнијега значаја. На њих још није одговорио Гауе, ади су на њих досад одговорили друга два научника: Ингдез Мансвел и Швајцарац Хирн; обојица су решили ово питање независно један од другога. Изучавајући скдоп Сатурнових прстенова Љплас јо простим и логичним размишљањем утврдио, да се они не могу састојати из чврсге материје, ма како да је растегљива. Уз ту ширину, коју имају Сатурнови прстенови, најудаљеније честице кретале би се, по законима мсханике, много спорије, него ди оне честице које су најближе Сатурну, и раздика у брзини изазвала би такву сиду, какву ни једно чврсто тедо не би могдо да издржи: она би неминовно произвела потрес; стога је, дакле, Лапдас закључио, да се прстенови не могу састојати из чврсте материје. Искључујући чврсти скдоп, као по све немогућан, он се био зауставио на претпоставци о њиховом течном склопу; он се задовољавао том претпоставком у главноме стога, што се она није косида са цедом његовом хипотезом постанка света, него је напротив још доприносида њеном поузданијем тврђењу. Сви астрономи и сви други учени људи били су тако исто задовољни Љпласовим извођењима и прихватили су их као беспоговорне. Попут непосредна посматрања тедескопом, ма кодико нека би и био јак, као год што . се не може утврдити оправДаност Лапдасових извођења, тако исго не могу се ни порицати. Прстенови имају блештећи изгдед, и стога није могуће распознати, из чега се они састоје.