Просветни гласник

НАУКА И ВАСТАВА

снимак спектра небеснога тела. Кад смо једном добиди такав снимак, тада нам је по све осигурано одређивање брзине кретања небеснога тела из правца зрака у коме га гледамо. Дана могућност таква одређивања заснована је на принцшгу Францускога астронома ДопдерФисо-а, који се огледа у сљедећем: ако се небеско тело прнбдижује посматрачу, онда ће се све спектралне пруге, диније, премештати бдиже ка љубичастом крају спектра, ако се пак оно удаљује, онда ка црвеном. Ведичпна помицања пруга зависи од брзине кретања извора светдости, кад нам је та погодба позната, онда брзину кретања извора светдостн можемо дако и поуздано одредити ио ведичини помицања спектралних пруга, динија. Узмимо у примену тај принцип за наша посматрања Сатурнових нрстенова. Ако се они састоје из чврсте иди течне масе иди, да се правидније изразимо, ако су чврсти иди течни, онда се сви њихови дедови покрећу једнаком угаоном брзином, ако ди се. пак састоје из заједнице оделитих пратилаца који су независни један ОД дру г ог, онда они пратиоци који су најудаљенији од Сатурна имају мању брзину, а њему најбдижи — највећу. То све мора бити изразито представљено на помицању пруга у спектрима прстенова. Снимци спектара Сатурнових прстенова били су најпре добивени у Америци, Француској и Русији, и свукуд су се показале таке брзине њихових различних дедова, које могу бити оправдане само у том случају, ако се прстени састоје пз заједнице оделитих пратилаца који су независни један ОД ДРугог. На тај начин попут непосредна проматрања утврђена је оправданост у претпоставци склопа Сатурнових прстенова; нико випге не сумња у то, да се они доиста састоје из заједнице огромпа броја сићушних пратилаца, који су независни један од другог. Ово откриће, које смо мадо час у најпростијем схватању описади, учињено је у почетку теорски, а након тога, са спектралним, астрофизичким , разматрањем, постало је неоспоран Факат, који речито утврђу.је, да Сатурнови прстени немају онакав склоп, какав је претпостављао Лаплас у своје време: они нису ни течни ни гасовити, него имају метеорску грађу. У својем садашњем изгледу они нам се приказују као завршена творевина. Ма да у опште не треба судити, одлучивати, по последњем моменту стварања о почетном, ипак излази, свакако, могућним тврдити, да се првобитна гасовита материја, која је била једини материјал иди грађа (за уграђивање прстенова, није прерушида у течну материју, него као да се зар напречац стинула, и на тај начин прерушила у чврста тедашца, зрневље. Такво прерушавање гасовите материје у чврсто стање у даном случају слично је на сву прилику са постајањем града из гасовитих облака. Из овога видимо, да су Сатурнови прстенови уграђивани друкше, но што је претпостављао Лаплас; они нас подсећају на могућност по све друкшега