Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

553

ц приповетка, све то носи у себи тенденцију, која је веома нровидна н швештачена. Изгледа да ниједан дечји писац не жели да деца буду деца, судећи но ономе што пишу. Или што је горе као да сви мисле да деца не ваљају, иа им непрестано готово у сваком саставу довикују, износећи махом рђаве иримере: не играјте се, не трчите, владајте се добро, седите мирно скрштених руку, не свађајте се н т. д. и т. д-. У осталом и у школи се чује да деца иричају како се на пр. Св. Сава, па и његов отац Немања, Душан Силни и др. као деца никад нису играли ни трчали, већ су само учили, па се ово неиграње и нетрчање истиче као врлина и т. д. Ова шаблона у школском васиитању преноси се, ваљда, и у дечју књижевност. Ну, осим овога вп ћете наћи да се и у рачунске задатке умећу моралне ноуке! У нашој дечјој књижевности мало је веселога, мало онога што бп одговарало дечјем узрасту, мишљењу и осећању, да би могло пробудити или наставити свестрано ученнчко интересовање. Као у школским књигама тако и у оиима за забаву и ноуку. одјекује: „не лажи, не уби, не укради, иоштење је, браћо моја, врлина над свима".... и т. д. Међутим од дечје књижевности тражи се нешто више, а најмање ово, што она иружа.... За децу није лако писати, како се то обично мисли, због чега сваки хоће и да ннше. Нпје лако ни одабрати лепо од онога што су другн написали. Каља уметн оценити шта је добро, па само то пружати деци. Ваља иознавати децу, и умети напиеати што ће за децу бити нодесно. Деца су, истина, мала, али ипак умеју овде иравилно да пресуде, и што им се не свиди, неће да читају, досадно им је и хмрзе га. Наша изворна дечја књижевност махом је без духа, без хумора, који би веселио и привлачио ученике да читају, све је готово одвратно, јер је често и сувнше извештачено. Тако је већнном и оно што се преводи пз туђе књижевности, јер се нреводи што ирво до руке дође и што се учини да је згодно. За згодно обнчно се нађе да је оно што личи на наше, а какво је ово, ми то већ знамо. Ну, како је тако је, са тим се мора рачунати. Кад бољега немамо, морамо се за сад задовољити са овим што имамо. Књиге, које сам овога пута нрегледао, нису се особито истакле својом садржином од осталих, које већ имамо. И оне, сем Езонових басана. нмају у себи махом ону извештачену тенденцију. И песмом и причом хоће да се моралише до крајњих граница. Лепо би било кад би наши дечји писци и* састављачи књига размислили како нишу сви остали писци за одрасле, у чијим делима нема оних обично досадних завршетака као што су готово у свима стварима писаним за децу. Или још боље кад би хтели размислити: како бн изгледало кад би се нриче, несме, на и романи свршавали отнрилике овако: видите, драга браћо, да ово није било лепо на ир. од Обломова, вн треба да сте одлучни, вредии и т. д. После ових напомена уопшто, да кажем у кратко какве су ове књпге, које је издао г. М. Стајић, дворски књижар, а Главни Просветни Савет поверио мени да. их прегледам. 1. Даница од г. Саватпја М. Грбића, учитеља, има 45 комада од којих су већина нричице н песме. Песме од Змаја и Љ. II. Ненадовића (стр. 5, 6, 17, 27, 30, 45) ван сумње су подесне и добре за децу. Ну, оне друге, од других писаца, врло су сумњиве вредности, да се једва и могу назвати правим песмама. Као пример наводим „Вредницу" (стр. 9), која је лоига имитација