Просветни гласник

57*

ТАДЊА ГДАВНОГ ПРОСВЕТНОТ САВЕТА

559

осећање зарад једне врсте врдо сумњивих поука, које деца сваки час чују и у школи и у кући. Љубав ирема уметничкој лепоти, коју у деце треба врдо брижљиво неговати јако се омета оним банадним, сухим, простачким причама ■о детету које је запалидо кућу играјући се жижицама, или је себи избпло ■око играјући се ножнидама, или се разболело и умрло пијући хладну воду итп. Још је горе кад такве приче од обичних поука пређу на некакво више моралисање, те хотећи похвалити нослушност уздижу сервилносг, у намери да омиле ред и поредак хвале укоченоет и мртвило, желећи да поуче деду да раде добро и да буду милостпва указују им прплере из којих се могу лоучити сујети и жељп за наградом. Књиге треће врсте не разликују се од школских лекција:: у њима је она иста свакодневна ноука, коју је много боље казивати усмено., него стављати у дечје књиге. Наше школске књиге нису оскудне масом Факата и поука; ако је ишта сувишно у њима то је она велика количпна разних ситних и безнатајних чињеница, које умарају памћење, слабе моћ размишљања и еметају правилном развићу дечјег духа. Не треба сад овај интедектуални умор повећатж и сухопарним дечјим књигама, чије се штиво мора е напрезањем савдађивати. Деци треба давати праву литературу, позната и класична дела великих писаца, оно што је оцењено као добро и значајно у књижевности. Има у првих писаца увек ствари које деца могу читати без опасноети да неће моћи разумети, шш да неће одговарати њихову узрасту. Не треба нипошто кварити књижевност скрпљавајући за децу нарочите књиге, полулитерарне, слабе по ндеји, неугледне по стилу! У место да се литература спушта, квари и слаби да би је деца могла ехватити, треба децу поступно уздизати до праве литературе, дајући им једнако најбоље пропзводе књижевпе, почевши од најлакшпх и најразумљпвијих, па даље и дубље у тежа и заплетенија дела. Нека деца ■баш и не схвате одмах све што се крије у једном правом уметничком производу! Не мари ништа: ни у природи, ни у људеком друштву, не може се ни дубоким посматрањем сазнати одмах оно што је најбитиије. Довољно је кад једно ведико књижевно дело бар једном својом особином и извесним својим деловпма буде приступачно дечјем духу. Таква су дела као и велики призори природе: еваки налази у њнма оне лепоте, које одговарају његову духу н оку; сваки види по нешто другојаче него други, а целина етоји пред свима као нешто велико и горостасно, гато се више осећа него што се разуме. Дајмо деци у руке књиге најбољих писаца, удружимо њпхов младићски дух с духом књижевиих нрвака и најбољих уметника, и осетиће ее одмах благотворни утицај те лепе заједнице! Деца ће раети и развијати се у духовној атмосФери великпх пнсаца.; она ће поступно оевајатн ово благо које изгледа недомашно; она ће се научити оној мађичкој речи.; „Сезаме, отвори се", која ће их одвести у тајно сокровиште ве.шких писаца! Али ако их још у младости навикнете на мршаву, злеуду духовну храну пз слабих дечјих књига, ако ослабите њихово осећање тенденциозном и анемичном поезијом, ако сведете њихову лектиру на сухопарне поуке, тешко ће бити позније заинтересовати их за праву књижевност. Њима она неће изгледати ни дена ни привлачна, и уморена рђавим књигама. она ће изгубити наклоност и за добре. ~-'М Књига г. Миодраговића „Други мирие босиљков" сцада у ону трећу врсту дечјих збирака. Она ииа неколико поучних хигијенских чланчића, нешто привредне поуке и неколнко путописа, у којима је врло мало поезнје. Пада у очи да је г.. Мподраговић овакву књигу назвао „Други мири.е босиљков".