Просветни гласник

560

ЛРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Пре свега, босиљак не може имати два мириса, а затим, овај меланхоличпопоетичан наслов ни мало не пристаје уз овакву књигу, која се сва састоји из врло обичне прозе. Али кад се већ г. Миодраговпћ, који није ни лекар, ни пољопрпвредннк, нн путописад, одважио нриредити збирку ове врсте, онда није чудно ни што јој је дао овако необично име. У збирди има три дела: I. Највеће благо, II. Наше сеоске прилике, III. Наша отаџбина. У првом су делу поуке о чувању здравља, у II. привредне ноуке и у III. описи нојединих крајева српских. У првом делу има пет одељака. Прва три одељка баве се искључиво хигијенском поуком; у друга два обухваћен је у неколико и моралан живот у породицц. Хигијенске су иоуке у овој књизи обична и сваком позната ствар, али се тачност њихова инак не може утврдити у свему, без припита стручног лекара. Ове су поук& везане за неку врсту нрича, али тиме нису ништа добиле, јер ове приче ннсу ни мало зпнимљиве, него само чине те је поука исказана на дуго и на широко, .у место да се каже кратко и аксиоматично. Неке од ових прича немају савршено никакве важности за децу. Тако у једној стојп да се неко дете у мало није отровало бајатим колачем, а у другој, како се једна породица разболела од покварена меса. Чему се могу деца из овога поучити? Да не једу колаче и месо? Али, зар не може бити и друго јело такође покварено-, па значи ли то да деца не треба ништа да једу, из бојазни да се неразболе? О овпм стварима не пишу се приче, него се подносе тужбе протнв продаваца месној власти. А ако писац мисли да тиме поучи месаре и колачаре, онда му је труд узалудан. Знају они врло добро да ностоје о томе и законска наређења и многе опомене од стране власти, па ипак не врше што треба. Њнх зацело неће од те ружне радње одвићи ни књига г. Миодраговића. Нема никаква смисла ни нрича о малом Влади, који је боловао и умроч. Она није обрађена уметнички, а нема никакве педагошке сврхе. Не треба децу без разлога растуживати. нити им износитн ирпмере смрти у оваком облику. Под насловом „Рад" писац слика тип једног детета, које је више лутка но дете. На страну то што је немогућност да овако дете ностоји, али и кад би постојало, зар би то био добар пример за децу? Једно дете које не ради никакав посао у породици, него само чита лекцију и једнако се чисти и умива зар може бити пример деци у једној демократској земљи, у којој је девет десетина становника земљорадник и занатлија. Овако како Здравко живи, могу живети само деца богатих људи, коју оцеви спремају за велике чиновнике.. Жива, природна, истинска деца не могу живети онаким животом. Ево какав је тај г. Миодраговићев Здравко: „Здравку се никад није десило да нешто заборави код куће што му треба у школи (стр. 32.). Здравка није никад ни један редар записао... Здравко никад не иише много... Он се никад није прејео (стр. 33). Њега никад н& боли трбух (стр. 33 и 35)... А пошто се они никад не свађају (Здравко и његов друг), него се лено играју, то никада нису на досади, и мајка их никада не тера на поље (стр. 33)". Чудновато дете. Ако оно доиста постоји, радознао сам јако какав ће човек од таквога детета ностати. Зацело врло, врло интересантан! Да иСправи ову своју наклоност према бирократском васпитању г. Миодраговић у одељку „Добра нарав" слика једну породицу која има десет чланова, а зарађује свега 2—3 дин. дневно. Г. Миодраговић је на хартпји врло< лепо распоредио тај приход на целу нородицу и постигао такође на хартијж