Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

561

потпуну слогу међу члановима, н сгворио кућну срећу и радост. Блажени који верују да тако што може бити у ствари! Те приче о идилском дшвоту убитих сирота нису друго до једна проста, можда и несвесна обмана. Људи који тако пишу или нису впдели живот у сиротиљским породицама, или намерно обмањују свет. Г. Миодраговић зацело долази у први ред. Он никад можда није загледао у живот породица која има на десет чланова десет гроша зараде! 'Ту не помаже никаква нарав, ни добра ни нредобра! То је живот очајан, пун суза, уздаха, бола и иатње, живот који раслабљава чак и љубав поро.дичну, и којн од живих створова, прави полумртваце н од људских бића неку врсту грабљивих гладних животитица. Таке ствари, напослетку, није г. Мио.драговић морао проучавати у животу ; довољно би му било да је прочитао дела жога од бољих европских приноведача, који су изучавали сиротињски свет. Нећу улазити у подробнију оцену осталих одељака. Рећи ћу само још то да су путописи г. Миодраговпћа неиоетични, без изразитости, сухи и огра.ннчени на неколпко обичних детаља. То не може узбудити у деце јаче осе■ћање, нити им изазвати жељу да познаду боље своју отаџбину. Г. Миодраговић нема ни мало поетичности, али његови радови из ранијих година, и ако нису имали у себи поезије, одликовали су се бар једним привидно поетским стилом, .којп није био без извесне живости и пуноће. Ова збирка пак нема ни онога што је било у ранијим радовима. Стил је у њој обичан, ђачки почетнички •стил, који се уииње да изгледа леп, а не може то да буде. Оваквим стилом иишу сви иоле писменији људи; он нема у себи ничега индивидуалнијег, јаиег, изразитијег. Ево неколико примера: „Али најпосле почиње чешће и вшпе киша да пада, време настаје хладније, блато све веће, лишће пожути и опадне са дрвећа, дрвеће остане голо, па најпосле почне и снег да нада, и поново се поврати зима..." (стр. 41). „Али све је залуд. Све.је свршено, и драги покојник се спрема за вечну жућу. Јога неколико часова, па ће покојник оставити ову кућу и све своје миле и драге у њој и око ње и отпутовати у ону другу, нз које се никад ,вшие вратнти неће" (стр. 2). „А од ових села жељезница улази међу брда од самога стења, за која «е чудиш, како је Нишава могла туда да се пробије. Лепо видиш, да је то било једно брдо, једна огромна стенчина, па је Нишава пресекла. Па се онда зач]'ђено питаш: како да је пресече и без ножа и без зуба?! Местимице јв •ггај просек толико дубок, да ти со чинн, горе се обе поле с небом љубе и ?ближе су једна другој него доле. Право чудо природно!" Ово су тобож најпоетичнији описи. У једноме се описује умирање природе, у другом смрт малог детета, у трећем знаменита Сићевачка клисура. И ево каква су та најбоља места у овој књизи, у којима је г. Миодраговић жтео да што снажније изрази евоје утиске и своја осећања! / * * * Нећу даље. Мислим да сам дао довољно разлога за што не могу ову жњигу лрепорунити за поклањање ученпцима народних школа. Деци треба поклањати дела од .јаке литерарне вредностп, а никако овако слабе п незнатне књпжице. Што се тиче нрепоруке за набавку ове књиге за школске књижеице моје је мишљење да треба допустити учитељпма да је набаве ако хоће, лли их ншшшто .не .треба обвезнвати да је морају набавити.