Просветни гласник

В Е Л Е Ш К Е

776

Врло је занимљиво кратко борављеае у каквој старијој трогодишњој кућици, кад је хишпна, а нарочито ноћу. Ерцкање и пуцкарање, које је често необично јако, проузрокује неописани страх, а нарочихо код човека који за то није знао. Хиљаде опих игтипаљака — чељусти — које се зкуре да »рождру неку непоједену греду, све се од једанпут чују како крцкају, рекао бп човек, да сваки трунак у читавој греди сам за себе пуцка. Непажљив путник, кад увече легне, ако своју обућу остави на земљи, ретко кад да је сутра дан не нађе скоро сву поједену, а особито ако се деси, да је дотична кућица мало старија. Ако се човек не сети да своје дрвене сандуке или какве друго кесе са стварима не дигне па нарочито удешено високо и чисто камеље, не треба да се чуди, ако сутра дан нађе по њиховоме дну велике рупе а у унутрашњости саме дроњке и прашину. Једина .је срећа што су термити неспособни да се пењу уз камените или гвоздене предмете, ако не би по истима било барем мало залепљене земље ио којој бн ишли. Пртљаг смештеп на подупираче од чистога камена или гвожђа, заштићен је и потпуно очуван од ових инсеката. Али ипак треба од времена па време и на тако обезбеђене ствари нрппазити. Довољно је да буде само једап кончић којн би одржавао везу од ствари до земље, иа је доста. Староседеоци имају обичај да праве своја схраништа за остављање хране на високоме камењу. Они то камење често испирају. Бог је дао, те термити не нападају на крупнпје н још живе животиње, па ни на људе, који би иначе страдали нарочито у сиавању; али свакојако стварају све већу и већу пустога по којој на послетку нема ни њих. Само им остану кућпце — термптњаци — као знак да су били н сав живот уништили. / Н. В. * Пуиавчев смрдљпв мирис. — Природњачке науке у данашње доба брзо н спажно напредују, многе нове истине сваким даном ннчу, а од досадашњих многе застаревају. Али како је и једном највећем научару, а камо ли наставнику и школском писцу, немогућно све то брзо и на време сазнати, у многим школским уџбеницима, често и кроз иеколико њихових издан.а, провлаче се тако извесне заблуде и оспорене истине, а преко њих и ученицима се ногрешно саопштавају. Такав један пример имамо с нупавчевим мирисом. 0 пупавцу (ХЈрира ерорз) прича Вгећт у своме чувеном делу ('1Лег1ећеп, 5. Вс1. 8еИ;е 583; 1879.), да његов мирис за време лежења, који га је увукао и у пословицу, нроизлази од погани (измета), коју не могаху матори да кљуном из гнезда избаце, као што то раде друге птичице. Поган се наравно накупи у великој количини и својим трулежом производи оштар и смрдљив мирис. У тој погани за тим треба да се појаве многобројне мувине ларвице (упљувци), да њима најпосле гнездо кипти. Доиста при томе са свим је неразумљнво, зашто да ове ларвице не нождеру гнездови обитаоци, који баш као инсектоједи имају овде најбољу прилику да се насите, Пошто се исто прича и у трећем издању Бремова дела и у многим другим књигама, добро је указати и на једно друго, боље тумачење нупавчева смрада. Једно такво добро објашњење налазимо већ у 1,ешш-1л1с1т8-ову делу „8упорз1з" (1883.), а исто тако и у МагвсћаП-ову дечу „2оо1о&18сће Р1аис1егегеп". 11о овим исиитивачима смрдљива материја за време лежења излази из тртичне жлезде