Просветни гласник

722 ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

принципа, који има да служи као вођ за тумачење негативних рептења алгебарских једначина. Што се тиче имагинарних количина, на њима су, под утицајем потребе пре опажоне него ли разумевене, нримењивана нсто тако с поверењем обична правила о рачунању; али требало је да прође много времена, док се пронађе нотација или начин њихова правога продстављања, које би озаконило примену тих правила. ДУаШа иредложи први да се имагинарне количине представе са деловима правих, које полазе од почетка али иду ван праве, на којој се рачунају реалне количине. Фактор [/ — 1 имао је бити сматран као знак управпости. Монж (1746—1818. г.), не помишљајући још на реализовање имагинарних у Геометрији, имао је одважности да их ту сматра као посредннке између датих и непознатих реалних количина и да створи принцип, који је био полазна тачка за лепа истраживања Ионслет-ова (1788—1857. г.). Данас све алгебарске количине имају своју једиообразну аналитичку нотацију и своје геометриско представљање, захваљујући радовима К. Аг§аш1-а, ђеновског научиика, који објави своје откриће 1806. г., али не успе да нривуче пажњу. 1828. год. Моигеу по ново нронађе ноступке Арганд-ове, алн не знајући за рад свога претходника. Два најславнија математичара XVIII века Гаус (1777—1855. г.) у Немачкој и Коши (1789—1857. г.) у Француској беху пропагатори ових концепција тако да оне постагае иолазна тачка једнога новог математичкога метода, ко.ји изгледаше иозван да игра врло важну улогу у прогресу егзактних наука а поглавито у математичкој физици. Оригиналне публикације ВеШтИз-а (од 1832. г.) о еквииоленцијама а. нарочито оне \У. К. НапиИоп-а (од 1853. г.) о кватернионима јесу основа ове нове анализе, јако обрађиване у Енглеској и Америци. Теорија комплексних количина од М. Ноиећа као и увод у метод кватерниона од М. ЕаЈзаМ-а учиниће, без сумње, да. се овај метод и у Француској извуче из заборава, у коме је он остао све до данас. Најзад завршимо са неколиким наговештајима, који се односе на детерминанте. Прва идеја о овој тсорији припада Лајбницу (1639. г.); Крамер је само обележио важност те теорије 1750. год. у правилу, које и носи његово име. Безут је генералисао то правило 1794. г. а Лаилас га је потпуно доказао 1771. год. Крајем XVIII века Лаплас, Вандермонд, «1агранж користише се, више или мање свесно, детерминантама у својим истраживањима. А Гаус им је пак дао име 1802. год., које и данас носе. Око 1812. год. Бине и Коши обогатише њихову теорију, која од тада постаде једна грана Алгебре, а Жакоби је представи 1841. год.