Просветни гласник

244

ПРОСВЕТДИ ГЛАСНИЕ

војник, кога једном упитах чега се у животу највише уплашио, одговори ми: »Једном сам се само у животу препануо, па ме и данас подилазе жмарци кад се тога сетим. Ево ми се већ примиче седамдесета; небројено пута гледао сам смрти у очи и ни у какој опасности нисам клонуо духом. Али када би за сутона минуо шумом покрај цркве или поред усамљене капеле, вазда би се сетио напуштене црквице у нашсм селу, па би ми се од страха дизала коса у вис када би се окренуо, бојећи се да не угледам леш убивена човека, кога сам као дете видео у цркви. куда ме је хтела затворити наша служавка, да би се ноправио'. Плашња, бојазан и грозоте као судбоносни бршљан омотавају нашу душу. На сваком кораку сећамо се грозотакоје смо доживели у раној младости. Подземни сводови, мрачни превојимоста, удаљенераскрсницеулица, које се губе у тами, тајанствена светлост, која у тмурној ноћи блуди с места на место, усамљена и морским валима запљускивана литица, развалине пуста замка, тајанствева тишина напуштена обиталишта шире око себе дах детињега страха, као када би дечје око из дубине усталасане унутрашњости још једном угледадо све те страховите сцене. Не само мајка, дадиља, служавка или слуга, већ и ноколења свију минулих столећа номагаху тлачити детињи мозак оном истом окрутношћу, којом дивља племена гњече и притискују главице деце своје, мислећи, да ће на тај начин бити лелша. Још у старој Грчкој и Риму нлашаху децу чудовиштима, која крв сиеају, циклопима, црним меркуром и разним другим чудовиштима, која долазе да их узму. Па тим и таквим васпитним погрешкама још ни данас нема краја, већ се деци још нагони страх аветињама, разним страшилима, вукодлаком и толиким другим чудима. У свакој се ирилици говори деци: то ће те убости. оно ујести, сад ћу дозвати баука, ето димничара и слично томе, да им се сузе натерују на очи, н весела нарав њихова губи се у животу иреплашеном сталним претњама и неповољностима, тепостајано остају бојажљива и повученл. Дечја је уобразиља много живља и лакше се раздрага но уобразиља одраслих. Ако је дете само по себи већ плашљиво. онда је боље не остављати га у тами, већ нека целе ноћи има видела, те да одмах. чим се разбсре, позна где је и да се тако увери да страшила не одговарају ничему стварном. Дечје око има много већу способност, но што то има око одраслијих, да у облицима најобичнијих предмета види ликове најразличнијих чудовишта, која су се правце на њ устремила. Оно што се деци у вече прича, у ноћ се то код њих понавља. Младо ћуре, коме не беше више од десет дана, и које до тада не беше још чуло јастреба, као светлица наже да бежи чим изблиза зачу његов глас; шћућуреио у једноме куту није се никуд макло пуних десет минута. У једној прилици пуштен Је јасгреб над луком, где осмодневна пилад тумараху и пијукаху за квочком. Сви гшлићи у једном магновењу прнуше куд које н скрпше се у траву и коров. Квочка, која је