Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

245

бнла од мадена затворена,, да не би добнла никаква нојма о својим нспријатељима, вргла се на јастреба, када се овај доле спуштао, таком жестином, да би га поздраво убила. А ипак ни она, нити та прва пилад њезина, нигда нре тога нису ни видели ове грабљивице. Да би се добило ноуздано уверење о томе, да ли само инстинктом распознају они непријатеље, беху нуштени нре тога голубови и када су ови слетели између квочке и пилади, није се могао опазити онај немир, као кад су угледали јастреба. Не остаје дакле ништа друго, до да је то била наслеђена успомена, која је изазвала страх. Ф илософи све до сада и сувише занемариваху студију дивљака и деце, посвећујући се узвишеној идеји душевних особина чо^јсових. А баш одатле би требало и поћи, ако је истина да треба ићи од простијег сложеном. Изгледа, да су физиолози боље спремни познати неопходност онога, да се гради разлика између душевних стања задобивених наслеђем и оних задобивених чулним искуством. За Физиолога била би идеална студија: имати симпатичну жену и мило дете, бити по ваздан код куће и пажљиво проучава.ти и бележити живот детињи и његова кретања. Ту срећну мисао имао је проФесор Прајер и његова књига о детињој души спада у најзанимљивије списе из модерне психологије. Још првога дана по рођењу лик детињи нагло се мбња кад га окренемо лицем прозору или ако удесимо да му сенка руке падне на очи. А већ другога дана чврсто ће склопити очи, ако му се примакнемо с упаљеном свећом и енергично ће затурити главу назад, када се пробуди и спази пред очима светлост. У томе случају дете реагира не због страха, већ због сувишне осетљивости; када дете гледа облаке или снежну пољану, затвараће очи много чешће и чвршће но одрасли. Цео први месец, када изненадно нешто тресне или управимо прст детету према очима, оно неће затварати очи. Тај покрет нојавио се код Прајерова детета тек недесет седмог дана, а истом од шесетог дана, појављивао се нравилно и трајно. Не можемо мислити, да би дете од девет недеља могло већ имати појма о онасности, која му прети, те да од страха затвара очи и иружа руке. А то заиста није учинило из искуства, јор у опште није имало још ни прилике да се увери о штетности многих ствари. Дакле, логичније је те појаве не стављати на рачун страху, већ их сматрати за нешто слично ономе затварању очију у првим данима детињег живота. Ненадна појава каквог засенка или тона ствар је непријатна и нервна система, иоремећена у своме миру, реагира услед тога реФлексним покретима исто онако, као што многа деца плачу, када први нут чују грмљавину, ма да не виде шта је то, или се тргну када се нагло тресне вратима или лупи нешто о под. Прајер је уочио, да се његово дете од седам недеља вазда тргло, кад би год чуло изненадно лупкарање или шушкање, па би и не пробудивши се мимовољно подигло руке. По лицу седмомесечног детета разастро би се големи ужас,