Просветни гласник

НАУКА И НАСТАБА

КАКО ТРЕБА ДА ВАСПИТАМО НАШУ ДЕЦГ При постављању основних правила о васпитаљу, која би важила у онште, наилази се на ведику тешкоћу, јер према природи ствари овде су у питању врло разноврсни а од чести и врло сложени односи. Иочем васпитање не може да створи ништа ново, него само мора да тежи, да оно што је ирирода дала начини да буде корнсније, то се с тога, пре свега, узима у обзир особеност детета, које треба васпитати, и зато се и каже да је највиши закон сваког васнитања: индивидуализирати. Али како опет васпитање није ништа друго до утицај човека на некога другог, то ће оно скоро исто толико зависити и од личности васпитача; али и овде се налазе највеће различности. Ирепоручимо ли на пример некоме, који је јако раздражљив, мир; некоме, који је слабе воље, енергију; некој нервозној госпођи, чији се осећаји непрестано мењају, доследност, — то ће они у најбољем случају увидети да смо у праву, па ипак једва ако буду у стању да такве савете и извргие. Напослетку не играју баш незнатну удогу и такозване средине, односи Фамилије, позив за који треба дете у животу васпитати, па и многе друге, лривидно споредне ствари. Поред свега тога ипак се дају поставити неколика општа правила, којима се тада сваки, који их одобрава, може у особеном елучају према потреби послужити. Ја не мислим на сваки начин на то да у једном једином предавању обрадим сва педагошка питања; ја ћу се сада забавити само тиме, да покажем како би требало да, се према напгој деци понашамо. Као што лекар не може никакву болест да лечи, докле пре свега не постави тачну диагнозу, тако исто и васпитач неће моћи да постигне никакав успех, ако не би могао сасвим да загледа у душу дечју. За то пак није потребно никакво пространо психолошко познавање; јерје душевни -живот у детета још одвећ ирост. И наЈгоре дете нема више погре-

1 1)г. Ј. 1.1е(1егег. \У1е зо11еп то ипзеге Кш<1ег егиећеп? ТЈехргцг и. ЛУ1еп. 1899.