Просветни гласник

180

ПРОСВЕТНИ ГЛАОНИК

Ко са неким дететом нде у шетњу, неће тражити да му оно великим кораком следује, него Кс своје темпо удешавати према темну детета. Тако се мора и васпитач сиустити детету, ако хоће да га извуче на висину. Али, како ретко ово бива! Обично се од деце тражи нека множина добродетељи, које само одрасли и у незнатној множини имају. Дете треба о свему што чини или пропусти да учини зре.10 да размисли, све дате му прописе да има пред очима, угађање родитељима да има у виду, и т. д., а иочем је то немогућно, то и има скоро само рђаве деце, да није могућно довољно начуднтн се, откуда се доцније јављају ваљани и крепки људи. Какав извор неповољностп не доноси учење, па ипак највише деце — као што доказују непрестана питања ради објашњења о томо и томе — врло радо уче, свакојако само тада, ако је то, што се од њих захтева, ириетуиачно њиховом разумевању, и ако је у стању њихове интересе да пробуди. 1 Са свим то исто важи и за одраслу децу. Старо је пснхолошко искуство, да човек само оно може успепшо да изведе, што са љубављу чини.

1 Као дрвени конад провлачи се кроз нашу цеду васнитну систему зло, да се деди износи шножина. ствари, које морају на њихово духовно образовање унраво шкодљиво дејствовати. Па ма како било различно духовно развијање у деде, никад она не могу дотерати пре првих десет година дотле, да већ могу иресудити, на шта ће се додније приволети. Напротив, може се врло лако догодити да се она прераним утидајем родитеља наведу на аогрешан дут. Ми можемо знање поделити у три категорије: елементарно, етручно и опште знање. Прво је на сваки начпн преко нужно за свакога; без читања, писања и рачунања пишта се не дочиње. У својој струци иикад човек не може сувише, а ретко довољно знати; то се мора, ако је иужно, чврсто утемељити, при чему на сваки начин самосталном мишљењу треба оставити што већег маха. Али све друге дисдпплпне, које само оиштем оЗразовању служе и које треба душевни хоризонт да раснростране, могу само тада добро дејствовати, ако се оне хармонично сједине са представама које су постале у мозгу и са овима се стоие у једну дедину. У другом случају оне су бескорисна стега, која само развијање духа може да кочи. Расуђивање о томе, шта треба неком детету дати (улити у главу), није баш тако лако. Ако је васпитач одличан педагог и психолог, тада ће он свакојако бпти у стању да расуди, шта дете треба да учи н којим редом; а иначе најбоље је управљати се према ионашању детета. Шта се слаже са духом детета, то му треба п обридати; што пак само тешко или с оиирањем узима, ретко ће од тога бити какве вредности. Колико ли миого песама и стихова, колико ли много имена животиња и бнљака мала деда изуче, у оно време, кад она све ово никако не разумеју, и у најбољем случају наскоро све забораве. Колико ли ће много деде на овај начин бити ирерано зрела, паметна као одрасли и блазирана, да затим додније сасвим отнадну. Од овог приговора ја не могу и по гдекоја ипаче изванредна Фребелова забавишта сасвим да ослободим.