Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

181

Улити деци ову љубав за рад, јесте један од најважнијих задатака васпитања; пробуђиваае осећања дужности је највећа служба, која се са њима кроз њихов цео живот има да врши. С тога се често не може довољно деци представити, какво одужевљавајуће осећање лежи у самосвести верно исиуњсне дужности и како се без овог осећања не може уживати непомућено никакво задовољство. Али, с друге стране мораће васпитач иазити на то, да дете своју радљивост не осећа као неки сињи терет, који га притискује. Ту долази понајпре да се од једног детета никад зише не тражи, но колико оно по свом узрасту, по својој даровитости, по свом прибављеном знању, и т. д., може да урадп, а да се много не напреже, али тада, да би се дете за нскн предмет заннтересовало, да би га заволело, да би се жто више у њему пробу,аила и воља за даљи самоста лан рад, треба да му се иринесе учтиво и у иогодној форми и на начин њему доиадљив. То би на сваки начин био главни циљ школе, која опет може и треба само елементарна знања да расправља. Протпв овог принципа, којн одговара исто толико хуманитету колико и целисходности, на жалост јако се греши у нашим средњим школама па и у другим, и ја сам односно тога учинио две осуде, које су од компетентне стране већ више пута биле потврђене: 1., обичан резултат наше средњешколске наставе састоји се у томе, да се ученицима већина предмета, које они имају да уче, готово за навек тако зачемери, да су они радосни, што ће им напослетку моћи окренути леђа; 2., са младићима у средњим школама, од првог разреда до последњег, поступа се као — кажимо нросто — са дерладима, докле су год у школи те са добивеном слободом наједанпут не знају шта ће; а можда је у опште мање опажено но што је доказано, да се најслободоумнији ученички изгреди скоро увек јављају код слушалаца прве године учења на универзитету и техници. 1 1 Свакојако овде није место удазити блшке у ове ствари, али се надамо, да неке наномене неће шкодити. Главно зло у нашим средњнм шкодама је иагомиланост материјала, који је немогућно за одређено време разрадити. То важи иоглавито за оне предмете, код којих се има у виду мање ирактичио знање а више школовање духа. Чиста настава граматике у сташм језпцпма и то у последњим годинама пскусила је благотворну редукцију; али .још се увек велика множина прекомерног терета повлачи и клаеици се више но што треба за тај диљ читају, да се иравила граматике увежбају. Математика има нак само вредност, ако се ученицн уче аистрактном, строгологичном размишљању. Може лп се овај цнљ тиме постпћи. да ученик са иола разумевања, дугачке и тешке доказе механпчкп изучи, без уверења да је тиме истпна иостављеног тврђења доказана? Најлакши, самим учеником нађени доказ, извршење најпростијег рачунског закључка, врше у овом односу више. Код изучавања исторцје мучи се ученик са множииом бројева и имена, да би их после кратког времена један с другим ароменио а затим ускоро са свим заборавио;