Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

165

ирекораче или обиђу. Хоћемо .ш сада ово иазвати васнитањен ? Треба ли да тежимо за такав одношај код наше деде? Јесу ли нам она неиријатељи, да ми са њима треба непрестано да живимо на ратној нози ? Сасвим је независно од тога, да се такав систем једва може у породици извести, као што нас искуство учи, јер родитељи ло правилу губе продес противу деце. Биће увек очева, који заборављају, да су и они једном били млади, или неће да увпде, да су се времена променила. И шта је обичан свршетак таквих бораба? Тада се може у новииама читати: Врати се натраг. Све је заборављено 1 II доиста нису увек најгори младићи, којима се тако што догоди. Колико од таквих изгнаника у туђину, где су заклоњени од шкод.ђивог уплива свог места рођења, не постају са свим ваљани људи, премда један део од њих утоне у море живота! И ја исказујем сасвим без страха своје уверење, да велики део рђаве деце треба ставити сасвим на рачун иогрегиног васиитања. Јер, код одрасле деце, у колико се овде у онште може још говорити о васпитању, строгостима већ нема више никако места, пошто важи то, да их иријатељским ооодравапем, а пре свега добрим иримером треба довести до тога, да она једном своје нссто у животу часно заузму. И ако би се већ каква несрећа догодила, онда бареи родитељи неће себе окривљивати за то. Још и друга тежа штета пријања за сувише вслику строгост. Страх од казни чнни дете следствено лажљивдеи. Своју грешку оно ће само тада нризнати, кад је више не иоже сакрити; али се неће приближити родитељима са иуно иоверепа никада. Па ипак само се онаквии упливон може над дететом владати, коме оно слободно открива шта се у његовој унутрашњости догађа, а не може се не казати. Због тога је моје мишљење да се треба, и ако би било иовода за љутњу, уздржавати што је вигае иогућно не саио од казни, него и од пребацивања. Напротив ја унотребљујеи са љубављу такве прилике, кад су деца у најбољем расиоложењу, дакле сиособна да све лако ирнмају, на излетииа у поље и томе подобно, за морална посматрања. Ту ће се у збиљи и гаали о свему говорити; ту откриван ја деци лик њихове сопетвене душе и чиним их пажљивим на последице њихова рада. Ја им показујем, како кратка задовољења рђавштнне не стоје ни у каквом односу према тешкој увреди, коју спремају својии родитељима и себи самим. Ја их опомињем на то, са каквом су охолошћу и са каквои радогаћу одговарала на питање: какав бегае ти данас? Ја саи био добар. Ја их поучаваи о тоие, како ништа више тако не уздиже од осећања победе над еамии собом и како ће им требати у доцнијем животу владање над собом, где неће милостиви родитељи него безобзиран свет о њима пресуђивати н т. д., како бага тренутак и случаји при послетку пружају материјал.