Просветни гласник

186

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Деца сдушају са побожношћу мој говор. учествују и она са ве.шкнм интересом активно у разговору и још после неколико месеца видим из њихових изрека, да су моје речи пале на плодно земљиште. Додуше неки мали део семена и пропадне и не јавља се никаква издржљива истрајносг, јер су то само деца; али завршни успех тежње такве врсте са одређеним циљем за мене је изван сумње. По себи се разуме, да ће сваки са својом децом на други начин поступати; али који се са пуно љубави ревносно ствари посвети, само ће ретко запасти у неприлику, па ма како он поступао са њима. 1 Дакле, и ако, као што видите, нисам никакав особити нриврженнк казни, ипак их ја не могу сасвим одбацити. На сваки начин биће увек иојединих случајева, у којима се само са добротом неКе моЛи на крај изиКи. Пе само да има рђаво уиуКене деце него по некад треба ипак нешто поправити, што је с друге стране било искварено. Али, треба .111 казна да буде ваљано правило, онда се она мора на сасвим особити начин употребљавати. На сваки начин циљ казне није да једи дете, него да га иоирави; она не треба да убија частољубље и добру вољу дечју, него да их ојачава. Али, то би само тада могло да буде, кад би се управљала по ова два иринципа: 1., Казна не треба детету да се чини као неки чисто ироизвољан акт васпптачев, него као логична конзеквенца његове погрешке. При тачном избору казни неће бити тешко детету да разуме, да је она оиравдана, па макар се при томе по некад узела у помоћ и соФистика. На пример: дете се непристојно понашало; ја објавим са жаљењем, да оно мора данас остатн код куће, јер ја не смем да га таквог пошљем међу туђе људе. Казна за лакомог јесте одузимање ручка; јер дете, које само себи прибавља јело, не потребује никакво од родитеља. У опште је за препоруку за извесне неучтивости, за које су деца особито навикнута, једном за свагда извесну казну унапред утврдити, да би дете већ могло с тим рачунатн, шта га чека. Поглавито не треба никад кажњавати ради ирошлости него само ради будупности.

1 Шта се безусловно треба да уклони, то је моралисање у аастрактним теорпским претресањима; она не врше над дедом, која само стварпе иојмове могу разумети, готово баш никакво дејство. Изузимају се од тога кратке мудре. изреке, алл које се деди врло често морају дитирати. Додуше и ове ће се с почетка само механички упамтити, алп временом упознаће се деда и с њпховом садржином. И моралне арииоветке дејствују врло добро, кад су у стању да дете узоуде. Сваки је жанр дозвољен, само не досадни. Не сме се и одвшпе моралисати; чил дете то примети, треба прекинути. Што се боље његова намера скрива, у толико се пре може рачунати на успех. Због тога је и најбоље, да се не изводе последиде, него се оне деци остављају. Јер само онај морал, који дете само нађе треба. посматрати као његову духовну својину; само је ово за њега од важности.