Просветни гласник

.238

ЛРОСВЕТНП ГЛАСНИК

Оцена малочас објашњене појаве предсхавља прилично велики значај и пише или маље нрибдижно схватање једне најчудноватије и у први поглед по све непостижне особине такве „зрачне активности', чијом се јачином одређују рентгенови зраци, какве испушта ураниум, радиум и друга тела, таквих својстава. У том погледу скрећемо нарочиту палсњу на, ону истрајност, ону неисцрпност, ону, да се друкче изразимо, самобитност, с каком ураниум и радиум испуштају бекерелове зраке. До сада ни Ве^иегеП-у, ни Сипе-у, никоме без разлике истражиоцу, ко.ји је радио па изучавању нрироде и особина бекерелових зракова, није попгло за руком, да утврде да тела, која ове зраке испуштају, показују у свом материјалном делу најмањи утрошак енергије, на чији се рачун јављају таки зраци. Али, зар то није загонетно: да та исга зрачна енергија, о ко.јој је реч, погодбено стоји са читавим низом најчудноватијих промена и да у исти мах изгледа као да се по ске не расходује, врши неку радњу те још какву — да ништава честица радиума изазива најдубље пертурбације у телима која са њим у неки додир долазе, преноси на њих чудновате особине, какве нису у њиховој природи, преноси на њих на краће или дуже време своју зрачну активност — и у то исто време онажамо како се та енергија не расходује, не троши. На зар то није оно исто што и норицањо закона еквивалентности. „Светлост радиума, — вели Кођег*, Сепсап, — у својој расправи, коју смо поменули у I делу нашега списа, светлила је на освиту ствараља света и светлиће иотекар све до суђена дана, до смака света, с тога нанме, јер су бекерелови зраци изразите особине атома тела, и стога су они вечнн. Овде је сасвим друго питање: да ли ће материја претрпети ма какву Физичку промену или ће се нодврћи хемијском прерушавању. Светлосг ће се ипак расипати без утрошка једнога грама у облику тиха и блага светљења, или уз утрошак једнога килограма, кад бисмо били у стању да га добијемо у толикој количини, у облику новога сунца". Али, збиља, зар не видимо, да и ово старо, садашње сунце, које нас обасјава својим животиим зрацима, тако исто светли непрекидно и са истом јачином. II ако до сада није астроФизичарима ношло за руком да поуздано утврде извор његове животне енергије, нико зар нсће порећи да такав извор у истини иостоји. У такву схватању и позивање на „особину атома тела" ни најмање не расветљује подолгено питање, јер све ,особине к атома, онако исто као што и све без разлике но.јаве физичкога света, подлеже закону одржавања или неуништар-ања енергије и еквивалентности сила; најмањи или најовлашнији изнимак од тога закона, морао би нас неминовно довести до закључка, да сила, енергија може постати из ничега. Ако се одиста радиумова светлост може лучити без умањавања енергије, тиме би се угод најпоузданије утврдило, да постоји на то неки С '1'ал.ан извор, на чији рачун произлази та светлост; другим речима,