Просветни гласник

НАУКА И НАОТАВА

611

лазећи ту заветну границу; у њих не постаје ништа битно, ново, ни усвајањем са стране, ни процесом унутрашњег развијања. Хинези су биди мала деца као и цело човенанство у тој давнашњој епоси, алл су они и остали деца, и остарили су као деца, тако да се као симбол целог народа јавља Херој традиције Лао-це, који као да се је родио на.свет као седи старац". Истина на историју Индије не може се применити та карактеристика, али баш ту веома јасно и веома подесно за илустрацију општег појава и опажамо брз и богат развитак историјског живота, за којим долази век застоја. С оном издржљивошћу која је својствена карактеру источних народа — вели Ђорђе Вебер — Индијанци се непрекидно од тога доба (од македонске и александриске епохе) држе, као што се и сад држе, свога Фантастичног вероучења, својега тесног кастичког уређења, старог аскетизма, вере у дуги низ прерођаја, — речју свих оних уредаба и теорија којима је била парализована и угушена њихова наравствена енергија. Било је много освајача који су покоравали индиски народ; било је много ратних најезда које су пустошећи бесниле' по тој благословеној земљи и залпвали је крвљу, али стари основи индиског живота преживели су све те преврате, издржали све притиске, сва гоњења и одржали се против свих покушаја да се промене појмови Индијанаца. У току потоњих векова настале су истина многе измене у религиозним појмовима и богослужбеним обредима Инди.јанаца, њихова се наука обогатила, јављали су се код њих велики производи појезије и другах уметности, — али творачка сила народа била је већ исцрпена; основне црте индиског живота сачувале су непромењен онај облик, у каквом су раније постојале". Пропаст цивилизације у једном случају и културни застој у друга два, — така је судба постигла народе који су раније од других ступили на историску позорницу, народе чију историју имамо право сматрати као прву Фазу историје општег човечанског прогреса. Уопштавајући те и сличне им Факте (нарочито пад грчко-римске цивилизације у доба германског варварства у западној Европи и внзантиске зачмалости на истоку), многи су историци готови били да објасне пропаст цивилизације и случаје културног застоја, ко,ји се налазе у историји, по аналогији са животом индивидуе, која природно мора старити и свршити смрћу; и народ као и индивидуа исцрпе своје снаге, и старећи постаје неподобан за даље кретање. Ма како да је згодна та аналогија за општа објашњења она прво не може уклонити потребу појединих објашњења за сваки поједини случај, кадимамо посла само с прекидањем историског кретања, а друго она се сама по себи оснива на хипотези чији су докази врло непоуздани и против које се на против може навести не мало дата. Не испитујући овде саме основе теорије, што би нас одвело врло далеко од главног предмета, морам само поменути то да пропаст цивилизације долази увек поглавито од спољних узрока, који се могу и не опазити док