Просветни гласник

510

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

У овом посдедњем односу не примећујемо то у историји Хине иди Индије док су од старог Истока у ужем смислу остади, ако се можемо тако изразити, само археодонгки остатци. Стара Хина и Индија живе ] оп1 и данас у Хини и Индији савремених народа. Другим речима дившшзације Старога Истока, осим хинеске и индиске, данас више не ностоје ни у измењеним Формама; то су пропале цивидизације које су уступиле место историским појавама сасвим другог порекла. Ирема пропасти култура египатске, халдејске, Финичке и т. д. не може се потпуно упоредити ни пропаст грчко-римске образованости, која је настала у почетку тако званог Средњег века евронске историје. Да се нису сачували извештаји о народима предње Азије и Египта у Светом писму и у класичких аутора и да ти иароди нису сами о себи оставили стварне и писмене споменике, који су, при свем том, почели бити откривани и изучавани тек у XIX столећу, ми би имали право говорити да је за нас цела историја Истока у ужем смислу ишчезла потпуно без трага. Понављам да нису у таком подожају Хина и Индија; најстарија њихова историја наставља се до данас, не искусивши ништа што би личило на пропаст култура египатске, халдејске и т. д. — Него овде имамо посла с другим појавом, који је веома карактеран у опште за најраније цивилизације, чим достигну извесну висину а то је извесни културни застој и Хине и Индије. У тим земљама историски живот зачео се, као што је већ казано, још пре епохе потпуног развитка грчке цивилизације а међу тим и Хинези и Индијанци, израдивши довољно рано своју кудтуру, заостади су од европских народа, и ако су се претци европских народа тек спремали да ступе у историски живот, кадјеи сама античка цивидизација већ прецветала. Тај појав т. ј. заосталост Хинеза и Индијанаца, кад се упореде с Евроиљанима, може се објаснити само тим пгто су се оба та азијска народа спорије, и ако непрекидније, кретала само тим што с почетка односно брзо достигнувши значајну кудурну висину они су за тим остади у свом поступном кретању. Извесно је да се је у историској науци — и то не без основа — створила престава о застоју као о карактерној особини историје те две поменутеземље за посдедњих иеколико стодећа. Застој значи једва приметно, крајње споро кретање пошто апсодутнога застоја нема; значи и укоченост на давно достигнутим ступњима живота, претпостављајући брже кретање у дадекој нрошлости. „Хинези — вели Мориц Каријер у свом великом историско -Фидософском деду „Уметност у вези с општим развитком кудтуре", Хинези нису непомични у оном уобичајеном смислу као да код њих све непрестано остаје непромењиво; на иротив кудтуру своју стекди су они мучним, непрестаним трудом и њихова дрлгава искусила је много потреса; но они су конзервативни у том значењу што се чврсто држе за све оно што су једном успели стећи и за првобитну Форму свога животнога начела, тако да се цео њихов развитак креће у границама овога, не пре-