Просветни гласник
460
ПРОСВЕТИИ ГЛАСНИК
стано дебде пред очима цензуре, бројеви, ноте, оцене, или како се већ зове тај жалосни апарат, онда он има већ отров у свом телу, а како тек онда, кад половпна разреда има спискове, да сваки учеников рад уписује и оцењу.је. Где таква пиревина исисава земљу, ту не може семе науке да кдија; боље је и да нема разумевања за вредност науке, него такво неспоразумљеае. Ако игде, то је овде потребно, да учитељи и ученици задобију правилно схватање." Толлко Ото Вилман у својој Дидактици. У новије доба нема много расправа о овом питању, сем: „<3ге§еп РгМеп ип<1 Жо1еп" од Шрајбера и „2иг Рбусћо1о§1е (1ег Ехатта" од Андреја. Обе су доста оштре расправе, чија је тенденција већ унапред утврђена; у њима се не може наћи претходно објективно истраживање основних психичких догађаја и законитости, а то се ваљда и није хтело. И ја сам своје мишљење нодвргао најпре испитивању, кад сам пре девет година имао прилике, да присуствујем настави у берлинским гимназијама, о чему сам и написао извештај. Мени је одмах пало у очи, да тамо много мање утроше времена на пропитивање. Доцније се десио један случај, који ми је баш ставио у дужност, да ово нитање темељно испитам. Имао сам случајно прилике, да будем на скупштини Филолога, која је држана пре две године у Вечу. Онда је говорио г. Др. Винклер о искуствима, која је стекао у настави нових језика, примењујући нови метод. Том приликом говорно је он и о испитивању. Његова резоновања била су оштра и довела су до живе дебате. У току дебате пала је с немачке стране једна изјава, о којој сам много размишљао и која је у извештају отштампана у много блажијем облику. Г. Директор Дер из Франкфурта рекао је наиме ово: „У ономе, што је још г. Винклер изнео о методским питањима, било је доста, што ми одобравамо. Свакодневно испитивање и т.Д. чини нам се сувишно у добрим школама. Жи смо били изненађени, кад смо чулм, да такве установе још данас иостоје". Председник скупа саветник Шипер рече при крају дебате: „Многе су ствари оправдане, које је г. Винклер додирнуо. Несрећа јесте то вечито пропитивање у нашим школама, отуда не излази ништа паметно. Надајмо се, да ће и томе бити скоро крај". То је била полазна тачка за моја истраживања. Од тога времена учињен је код нас корак унапред, што су наредбом Министарства просвете проведене неке модиФикације у руковању са ручним каталогом. Практично решење овог питања је врло тешко, јер се ту сукобљавају чисто педагошка питања са наставно-политичким потребама дрлсаве и друштва. И због тога не могу ја изнети одређене предлоге за практично уређење овог питања, већ ћу покушати, да извршим претходни рад тиме, што ћу испитати психолошки поступак, који у овој ствари долази у обзир. Ја ћу се трудити, да утрем пут ономе, што би после овога могло доћи, објашњујући неке чињенице.