Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

469

цењивање. Кад проценимо званичне рсчи, онда видимо, да су тамо већ истакнута иоменута гледишта. У речи „одлична" истакнуто је релативно гледиште: „бољи од осталих". У речима „иохвално" и .довољно - лежи већ морално процељиван.е, рад заслужује иохвалу, он задовољава. Ако читамо даље извођење у ком се каже: „Довољно показује виши степен зрелости", онда ту видимо опет релативно мерило. „Достатно" одговара аисолутном оцењивању. Ја не могу много замерити творнима ових назива, јер није могуИно, задовољити свима захтевима. Кад већ делимо поступност у радовима на зоне, онда би било најискреније, кад би их нумерисали. Називи неће бити никад без мане. Што се тиче поглавито моралног оцењивања, то је зацело сваки искусио, да је рђавом оценом често увредио ученика; ученик осећа, да је тиме и укорен. Па ипак је само описан његов рад. Ако употребимо реч „похвално", ако дамо похвалу, онда може у томе бити неправде. Ученик је можда способан за другу категорију радова само због неког сретног дара, али хвалу ипак не заслужује. Још имам да укажем на једну околност, коју је јасно исказала Хербартова школа а коју је између осталих објаснио и Вилман т. ј. штетни утицај што га има често исиитивање за интересовање у раду. Ко од нас жели, да праведно оцењује, мора <увек да лонанља речи: „Стојим пред нерешеним задатком". Публика и наши драги ученицу су тако удесили, да они оцене истина цене, али после кад уђу у живот чује се често: Да ли неко има одлично или само достатно, то је споредно за оцењивање човека, само нека ирође. Шта више чује се и ово фриволно тврђење: Одлични ученици не вреде у доцнијем животу ништа! Свакако треба се држати жеље Вилманове: рад, који је тежак, незахвалан, па и оиасан, треба што ређе изводити; нашу пажњу треба обратити на иодизање интересовања за ствар. Ваљани, вредни и радени трговац неће из дана у дан утрошити половнну свог времена на прављење биланса. Вртар не мери растење свог цвећа сваки дан мерилом или теразијама. Он то поверава природи, само кад је потребно, испитаће растење биљке. За то и ми треба внше да новеримо сили нагона за развићем код наше омладине и да јој не испитујемо сваки дан било. Али то претпоставља да будемо савеснији у поучавању и настави. Ако то радимо, ако будимо интересовање за ствар, онда ће испитивање само по себи доћи у позадину. Ја признајем да су држави и друштву потребне сведоџбе, да би имали правило, по ком ће одређивати употребљивост младих људи. Али ми школски људи треба да заштитимо захтеве природе и човечјег духа против државних потреба. И тако ће се доћи временом до споразума, да сви буду боље задовољени, него данас. в.