Просветни гласник

734

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

значење давало мимиком, разним покретима и, можда брзином у изговору. Нпр. трипут изговорено ка — ка! ка — ка! ка — ка! праћено уз то разним покретима и бежањем, могло је значити: Неаријатељи! Иду! Бежимо! Од свих врста речи најстарији је глагол; Шпс1, редимо, значило је оно што дгЈва, с1ав В1а8епс1е. Замениде играју врло велику улогу; сав је језик испреплетен самим заменидама, а оне су постале обележаваљем односа између спољашњега света и човека. Самом себи човек је убрзо дао назив и његово је првобитно значење било онај што иде усараво. И грчки називи аутјд, и агд-дшпос, и малајски огапд, и тибетски 1апдз-1гдго — све значи онај што иде усараво-, <1диг-ћдго или здиз-ћдго, напротив, значе оно што аогнуто иде, животиња. Прво, пак, име које је, у овоме смислу, дато човеку, гласило је (з!с) а-пагоа-Јсака, изведено од корена Јсагоа — кретати се; употребљен ка& именица, значио је оно што се креКе. И за корене, које многи филолози сматрају за основе из којих се развиле основе и облиди, као елементе, Шмит вели да су сложени и тому за доказ наводи примере из океанских језика. Само је један оригиналан корен, то је ка (ћа) или његова редупликација ка — ка. Свеје остало од њега пзведено, а све се речи некад морале почињати грленим сугласником. ЈезиК') 7 своме почетку још није играо, у послу који врши, главну улогу. Он је био споредан елеменат, само је пратио аокрете, они су били главно. Тренутак његова постанка био је онда, кад је неко намсрно одао од себе који звук, с тим да га ко чује и разуме. Ако је таЈ звук не само чут, него су га и разумели, онда је ту могућност, да се у сличним случајевима са истим успехом понавља, да се употребљава као нешто онште, заједничко, свима познато — бар за најближу околину. У развитку језика рука је играла велику улогу (Прост свет и данас броји на прсте). Шмит иде и даље, те вели, да је она за животиње Рубикон, који никад не могу прећи; немање тог дела на телу чини, те се никад не могу подићи до ступња на ком се Јавља говор. Акценат је био или на самом завршетку или што ближе њему. Наводи неколико примера животињских гласова, где је најјачи звук на крају. Првобитна Форма Тсагса или зка-кагоа, претпоставља, могла је код праљуди имати тројако значење: иримамљивапе, удаљавање и иоказивање навише. Које је значење требало узети, одлучнвала је мимика. Али се онда, у даљем току развитка, уплели и други чиниоци, а нарочито је од одлучнога утидаја било место и разни земљишни облици. Нешто налик,. вели, на оно, што је 8ее некад значило уоиште велику воду, па код једних добило значење море (<Пе 8ее), код других језеро (с!ег 8ее), према локалним приликама једних и других.