Просветни гласник

172

11р0светни глдсник

в) Модулаци.ја гласа (кад треба да један глас замони различите иредставе, те се према томе и модулација меља. Ову вештину деца науче врло рано и ако у ствари није урођена, а независна је од искуства. Тек што почну да говоре, чућемо их где веле: ,гори" јачим гласом: ,хоће л' горети?", а ниским гласом „гори"). Покретапа су први природнн говор људског бића, то су извор говору речима, јер од њих зависи говор; ади се у првобитној Форми не дају поучавати или имитирати (опонашати), и по главним цртама су на читавом свету једна и иста. Другим речима: покретања су природна, иста и опћа: кад дете од три месеца покретањем руке одбија какав год нредмет, или окреће главу од пружене му хране, покреће главом тамо-амо, ако му се храна силом даје; кад дете од једанаест месеци испружа главу, руке пшри, или се њима хвата за предмет, за којим жуди; кад у љутини иесницу грчи, а тело опружа; кад у неприлици каковој скрива лице своје; кад дете од двадесет месеци нљеска рукама, кад је радосно, кад бега за столицу, кад ко у посету дође, па туче ручицама по столу, што значи понуду да гост седне — то све дете чини, а да није о томе пре поучавано. Ово су одиста оригинални и спонтани изражаји осећања и тежња. ^аига Вгг&дтап, слепа и глувонема, неспособна за имитирање, истим је знацима, које споменусмо, своја осећања и изражавала. И ако није никада поучавана, при одобравању би главом махала, а при неодобравању главом би њихала. Да радост изрази, смејала би се и рукама би тапшала; поцрвенила би у неприлици; ујела би се за усне. кад би се збунила; а лоповски би лице начинила, кад би јој прилике за играње повољне биле. Путници и научари (исиитивачи) су нашли, да је говор са знацима интернационалан, да лица противних страна света и одрасли у различитим нриликама, кад би се сукобили, не би тешко измењивали мисли у колико би им у овоме помогао покретни говор. Да 1е особина за давање знакова дубоко урезана у људској природи, показује се већ и тим, што се ова особина врло ретко изгуби, шта више афатички болесник, којег је говорна особина делимично или сасвим порехмећена, може у већини случајева да саопћи мисли своје знацима и минама. Није дакле ни нужно рећи, да су ова покретања категорије инстиктивних покретања, те да су подвргнута принципу преображаја, и ако по спољашњем остаје свако за себе покретање исто, те или непрестано и потпуније значење расте, развијајући се са разумом и вољом јединице људске (индивидуе). Ма на који начин да се говор употреби, мора пре да буде за то осет; ако ћемо гласове да разговетно изговарамо, то их морамо прво чути. Глувонемо рођено дете не може научити говорећи. Друго за сваки говор је нужно опажање и пресуђивање. Гласове није довољно само чути, но и схватити (разумети), мора им се додати значење. Никако