Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

173

друкчије не би дете нн изразило као своју мисао т. ј. као говор свој. Треће је, да .је опћенитост н апстракцнја битна и код најпростијих говорних руднмената т. ј. саобраћај мисли (опћење) у најузвишенијнм облидима не може се догодити, док се не створи јасан појам опћег према посебном и апстрактном према конкретном (С друге стране не може мишљење без говора ни постићи вишн степен. Мишљење и говор се у развијању узајамно помажу). Полазећи на говор са спознавања према вољи, очевидно је, да је говор, по суштини својој израз воље. Сваки изражај мишљења било речју, знаком или покретањем, резултат је акта воље, и као такови се броји у покретања. Говор као нарочита, посебна чињенида, није нов ред чињеница, који се разликују од мишљења, осећања и воље, она је чињеница у развијању ових. А душевни детињ развитак и пресуђујемо већином по напредовању у средству за брзо и вешто изражавање. I Наслеђење и образовање говора Ни за једно решење психолошког проблема не може се очекивати да ће бити прилог студији душевног развитка детињег, као што је овај пробдем: Шта је у гоиору наслеђено, а шта добивено? До зрелоети људске маса добивеног материјала прикључила се нрвобитној, те се понављањем и по своме обележју тако променише и једна другој приљубише, да их више не можемо да разликујемо. Но у почетку није тако било. Кад дете у раној младости врши какво кретање или изговара какав глас, те кад је опонашање искључено, то морамо искључити, да је и то покретање и глас урођено. Зато ћемо у решавању овог проблема употребити само логичку методу. Већ на први поглед је јасно, да је говор продукт двеју чињеница: наслеђења и образовања. Посматрамо ли детиње прво гукање, ону чудновату окретљивост и неизмерну разноликост у модулацији (ово се све нрерано појављује, те је испрва посматрање и опонашање других искључено) уверићемо се, да дете уласком у свет имаде већ велики део оруђа, којим ће доцније да изрази своје мисли и осећања. Посматрамо ли опет дете у првим двема годинама, како постаје модулација гласа и речи из околице, која га опкољава, приметићемо како прво бесвесно, а после свесно нонавља ове, и како опонашање, кад га једном бар изведе, игра одлучну улогу у овоме, то ћемо и веровати, да би се у говору једном без другога Фактора слабо напредовало. Па да видимо, како ове две чињенице увек у развијању говора и узајамно раде. Да дете говорити може, мора пре свега да имаде физиолошки апарат и то сензо - моторни. Овај физиолошки орган чине: орган за слух и примање гласова, нервни кончићи и нервна средишта за посредовање утиска и изражаја (реакције), говорни органи: ждрело,