Просветни гласник

226

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

За потетно дртање има неколико врло практичних и похвалних дримера. Тако: сликом виска одређује усправнн правац, према коме деца цртају усправне линије. Равнокраком полугом што виси, одређује хоризонтални правац и уцоредо с тим и положену црту. За кос правац има разнокраку полугу, која виси и с тим уиоредо црта косу линију. Ово се све може и очигледно показати, те ће учитељима ова досетка Бушљетићева свакако добро доћи. То исто важи и за округлу линију, коју деци предочава котурићем што виси. Припремном цртању је Бушљетић поклонио велику пажњу и придржавајући се иоступности изводи најпре лакше, па после теже црте. Но ицак је при крају додао доста тежих и заплетених цртежа, који премашају дечју технику руку. Поред свега тога, то је више забава, но права припрема за писање. Грешку Јовићеву, на кога се угледао, прихватио је и Бушљетић. Ка.д су деца на овај начин познала гласове, прелази се на праву Словарицу, у којој деца треба да се упознају с основним обликом штампаних слова. У том погледу је Бушљетић подражавао Чутурилу и његовим сликама за памћење, које је скоро све од реда прихватио. За познавање првог слова с, износи просту слику српа, која је обликом слична томе слову; под њом је слика змије, како сикће, а под тим нацрт слова с једноставном линијом. Поступак је овај: покаже се слика српа, и пошто се о њему водио разговор, нацрта се на табли. То исто ураде и деца на својим таблицама, неколико пута. После тога избришу се све слике сем једне. Сад учитељ црта на табли слово с једноставном линијом, и онда се прелази на упоређивање слике српа и слова с. После тога, учитељ им каже, да, је то писмен знак оног гласа којим змија сикће. Тај знак траже деца у својој Словарици и онда се то црта на таблици. Тако се по Бушљетићевом методу врши памћење слова. Упутство је у самом Буквару, али непотпуно, те сам то морао допунити, ради разумевања његовог поступка. После тога прелази се на упознавање писменога знака гласа о. То се изговара на слици око, а глас се изводи подражавањем свиње кад рокће, вабећи прасиће. Остали је поступак као и код пређашњег слова. Пошто су деца научила основне знаке штампаних слова о и с, прелази се на шчитавање, те се добијају речи ос, со. Од прве речи доноси и слику. 0 добивеним речима води се разговор и деца их на таблицама шарају. По мишљењу писца „деца тако добијају појам о речи писменог говора, која је мртва, коју треба изговорити, — „оживети". Ово настрано појимање пишчево не вреди коментарисати, нити се с њим дуже бавити. Тако иде и с другим словима. Излишно би било изводити овде и друге непотпуности и недоследности у самом поступку. Пошто су деца свршила словарицу треба да знају читати с основним сликама штампаних писмена. Ја држим да се оваким методом не може доћи до правилног читања. Поред тога, деца су познала слова, која се у практичном животу никако не употребљују, која ће после морати да забораве; предузиман је дакле један излишан посао. По мом схватаљу, оваква основа за учење писања с читањем, не може се никако прихватити. После овога прелази на Буквар с Читанчицом. Ту, на првом листу ставља ручну припрему за писање. Кад и како да се то изведе, писац не помиње Како за то треба више времена, не види се шта писац мисли са говорном припремом; да ли ће се деца и за то време утврђивати у шчитавању слова помоћу словарице.