Просветни гласник

230

просветни гласник

шта ће дете на то нодсетити, кад дотични глас није на почетку речи, дакле, онде, где га је дотле увек налазило. Правилно би било, да се за основне речи бирају такве речи, да се у њима тражени глас налази увек на истом месту. Основне речи, с представником сад у почетку, сад у средини, сад на крају, само ће децу збуњивати. На што та забуна у настави, кад је у српском језику лако учинити избор речи, које су за то подесније, да деца тражени глас могу наћи увек на истом месту. Ако се писац руководио по немачким писцима, који често узимају за представнике такве речи, где је глас у средини или на крају, он онда губи из вида то, што Немци имају и таквих гласова, који се ретко или никако не налазе у иочетку речи, већ обично у средини или на крају речи (&, б, и), или се поједина слова изговарају другојаче на почетку а другојаче на крају речи (н. п. Јри1, Фађ.). У српском језику нема тога, те се не мора одступати од једном већ постављеног начела. 5. На страни 8. Словарице су слике као подлога за очигледну наставу све без нормалне речи. Ако је принцип „Словарице", изведен на страни 1—7 оправдан, онда је оно на страни 8 (слике без основне речи) контрадикција том принципу. Овде се не зна шта је писцу циљ, — анализа и синтеза, или очигледна настава. Ако испод слика морају бити потписане речи, зашто то није и овде учињено? 6. На страни 9. речи за писмено шчитавање почетничког писма цредстављају апстрактни појмови: са, та, па, на (предлозп и свезе). То је у писменом шчитавању неумесно и сувишно, јер се ту тражи све што је конкретније, да се лакше разуме и да послужи за основ очигледној настави. На истој 9. страни, речи су аналисане на слогове: са-са, та-са, ча-па, та-ко. То се противи начелу синтезе, која тражи, да се оно што се шчитава (оно, што је за синтезу), не анализира ни у слогове ни у гласове. Слогови у Буквару немају места. Ту може бити само оно што иредставља појмове и мисли (речи и реченице). 7. У своме објашњењу сма.тра писац једносложне речп као најбоље да се узимају за основне речи. Но он има таквих једносложних речи у којима су сугласници нагомилани. Такве речи су најтеже за шчитавање. Н. п. основна реч штаи много је за шчитавање тежа од сложене речи „шааа". в. Буквар. 1. Прва реч је иои. Она је неподесна за то, што је сложена из три, а не из два гласа. Подеснија је за то реч ат, коју је писац узео у словарици. 2. Код новог писмена (представника) неумесне су помоћне линије, јер кваре чистоту писменог облика. Није овде главно размер писмена, већ његов нрви облик. Боље је, да то дође на свршетку те лекције, пошто су деца облик већ схватила; тада им се могу предочити размере. Представа о слици писмена ће тако бити јаснија, а циљ се опет постизава. 3. Саставне црте око новог писмена штетне су за упознавање новог облика. Аналишући облик у састојке, губи се представа целине, а она је овде главно. Аналисањем у састојке, дечија се пажња растројава, а тога не сме бити. Но крај тога је овде то још и сувишно, јер деца су у припремним вежбањима научила све саставне црте писмена. 4. Слика „поп" која стоји пред црквом није згодна за то, што је сложена : поп и црква. То је у директној противности с циљем слике, која треба увек да прздставља прост, изолисан предмет, коме се може придати само једно