Просветни гласник

234

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Фиксирају и упамте. Писмено анализовање овде нема смисла. То може доћи више из краснописних обзира, на крају сваке лекције. У овој првој лекцији познала су деца о и к, У другој лекцији нормална је реч очи\ ту треба да познаду ч и и. У трећој лекцији основнаје рец нос\ ново је слово с, итд. За једну лекцију су свакако сувишна два нова слова. То може једино бити код прве нормалне речи, но код других никако; доста је да дете упамти облик једног писаног и штампаног слова. и да га поред тога научи још и писати Према томе, овај цео одељак, у коме се учп писање с читањем помоћу нормалних речи, изведен је погрешно, противно начелу тог метода и с тога се овај Буквар не може овако усвојити. Сем тога, ради јасноће, треба да отпадну линије за рукописна иисмена, оне би могле доћи само онде, где се на крају рукописно и штампано писмо још једном истиче. 0 томе сам говорио више код Петровићева Буквара. Сам почетак овог дела букварског, погрешан је. Око није погодна реч за почетак, нарочито због писмена к, које је сложено и спада у писању међу најтежа писмена. У настави влада начело поступности, те га се морамо и овде придржавати. То исто важи и за писме ч, које у овом Буквару долази треће по реду. И њега деца пишу с великом муком. Писац у једној тачки својих основа поставио је ред по коме треба да иде учење и познавање слова. Он ту истиче, да треба прећи прво кратка слова, која се пишу између две линије, па после дугачка, која се пишу између три и четири линије. То је погрешно. Деца су у ручној припреми писала све цотезе што се налазе на писменима, она су писала у две, три и четир линије. Нема дакле разлога, да деца уче најпре писати слова само између две линије, јер међу њима има неколико сложених и тешких, која је боље доцније иредузети. Прво треба предузети простија слова, без обзира на линије. У 5 тачки, писац истиче, да се узму за нормалне речи оне, чија је слика предмета несумњива, те дете не може казати што друго, но оно, што хоћемо (као тпто за слику оса могу рећи и чела, муха, стршљен итд). Свакако је овај захтев оправдан, но он се ииак тешко свуда изводи. Нормална је реч полазна тачка за разговор и очигледну наставу, те зато мора бити ствар, која може децу заинтересовати. Ако је та ствар мања, то се може донети у школу, добар ће учитељ то увек урадити, те ће им прво показати ствар, па тек онда их упутити, да осмотре слику у Буквару. Мала се деца свакако теже разбирају у сликама, и онда, кад су оне много веће и разговетније, но што су у Буква.ру. За то ће учитељ, где год може, деци лрво изнети саму ствар; то може урадити и са осом, и онда ће свакако, показајући слику, добити правилан одговор. Но и сам писац је узимао нормалне речи од таквих предмета, које већина деце није никада видела. Колико је деце у селу видело топ? па џамију? па и самог јелена? И дијалекат се, поред све пажње и обазривости, не може избећи. Зеца ће сва деца источне и јужне Србије звати зајац, ма да је то једна од најиогоднијих нормалних речи. Учитељ ће ту имати увек да исправља, ма како иогодан био избор нормалних речи. Истаћи ћу овде још и ово: за нормалне речи треба бирати такве слике, које представљају цео предмет, а не само један део неког предмета. Детету изгледа неприродно, кад види насликано једно око за се, или дваокаједно поред другог, јер оно је навикло, да све то гледа на глави.