Просветни гласник

радња главног просветног савета

365

Анђелковића, који је молио за одобрење да се ова његова књига може употребљавати као уџбеник у средњим школама. РеФерат г. д-ра Александра Белића гласи: Гхдавном Просветиом Савету, Част ми је известити Гл. Просветни Савет да сам прегледао послату мп на оцену Практичну руску граматику за средње школе од проФ. Милоша Анђелковића (Београд 1903) и да могу о њој рећи ово. Ко год хоће да напише и кратку и добру руску граматику за Србе (на срп. јез.), мора строго водити рачуна о томе шта је заједничко тим језицима, а шта је специјална, карактеристична особина свакога од њих; иа оно гато им је заједничко само поменути, а задржати се детаљно на специФичнил особннама језика који се онисује. На тај се принцип није ни најмање обзирао ппсац ове књижице: он је пазио само на једно, да мј књига буде што краћа, да се може научити за 15 сати. Он је заборавио да му је у таквом случају било преко потребно да у мало речи много каже, јер је он у мало речи п мало рекао. На тај је начин добивено то, да се његова граматичица може научити за много мање времена од 15 сати, али се по њој не може нроучити руски језпк. То би значило да код г. писца има и непотребних стварп, које се спомињу, п потребних којих код њега нема; али то не би био неопростив грех, већ, можда, погрешка, незнање метода. Много је већи грех што и оно мало, што се код ппсца находи, није добро. Кад бих хтео да изређам све нетачности и непотпуности, погрешке у одредбама и терминима у излагању пишчеву, морао бих се задржавати посебпце на свакој сграни ове књиге. Чак и прва страна њена која би заиста могла бити без погрешака — Јер су на њој пзређана само слова, — не само да није таква, већ је пуна нетачности и грубих погрешака. На жалост, морам одмах рећи да она представља донекле и слику целе ове књижице, карактеристичан увод у њу. Писац не пише правилно слова. Погрешна су му курзивна слова за руско д, т. п и п. Називи су му слова готово сви нетачни: они су у Руса црквенословенски, а не немачки: а, бе, це, де, и т. д. На изговор руских гласова требало је обратити особиту пажњу. Писац иак није дао ни основних правила о изговору њихову. Он није, на пример, дао правила о разлици изговора самогласника пред умекшаним и тврдим сугласницима. Па и оно што он у овоме правцу даје нити је прецизно, нп потпуно, ни тачно. Он, напр., велн да се е чита „као јо — кад је на њему акценат, а не стоји после ж, ч, ш, гц Нетачности ове одредбе у овоме су: прво, е као јо чига се уопште у изузетним случајевима — када не стоји после оних сугласника који могу бити умекшани и када уопште не сто.ји лосле сугласника; друго, када стоји после сугласника који могу бити умекшани чита се као умекпган сугласник -(- о; треће, када је сугласник који му претходц ж, ч, ш и чц тада се изговара као о; четврто, овај се ироцес врши само онда када је е, о којем говорим, и наглашено, а находи се иред гврдим слогом, и то не у смислу пишчевих тврдих сугласника („мувлих"), врћ неумекшаних. 'Гаква су готова сва правила која даје писац у овом одељку своје књиге. За нека од њих била би похвала кад би се само рекло да су нејасна н неиотиуна. Такав је оиис звука и. У писца находимо опис којп се већ ноодавна понавља у многим граматикама, али због тога ипак није постао ни мало тачнији: оно се изговара „као да се хоће изговорити и, па се таквим