Просветни гласник

374

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

нрактичнијим знањима", а лепше је : она се у овоме држи онога што је најјасније и најлрактичније... „е11е бе Дтзе 4'аШеигз еп (1еих рагМез ђгеп <Из1;те(;ез " преводи: „ Иначе, она је подељена на два иосебна дела", а боље је: она се дели на два сасвим различна дела... „ Било да проучава самодете... било да она испитује објекат" боље је: ирема томе да.ли проучава дете или итд. „ Контролишући и допуњујући њихова опажања иомоКу наших личних истраживања , и треба : својим властитим искуством. „Тражили смо савета код људи", боље је: од људи или у људи. „^е Пуге п'ез(; роиг1ап(; раз јпиШе" преводи: „књига је од велике користи', међутим, то значи: књига није од штете, или на одмет... в с1оп1 П ез1 1е реп<1ап1" каже: „чији је ово нераздвојни део, а боље: чија је она доиуна или наставак. Ово је све у предговору пишчеву. После њега долази предговор преводиочев. Ту он вели : „да је писад овога дела један од најенергичнијих и најуиливнијих људи у органпзовању светске основно-школске наставе у Француској." Не ваља ни од највећега уилива, а још мање ваља придев „унливан" и његово поређење „упливнији" и „најупливнији". Онда говори о начину пишчева излагања, па вели, да ће се оно нногима „ ипстинктивно допасти"; ( ,али, вели, не сумњам, да ће бити и таквих, п то можда у већини, који ће унапред и и.з основа осудити овако изношење педагошких истина, а то просто из стечене навике, из оскудице личнога процењивања, а ваљда и из неке врсте умне тромости.» Ово би без зазора могло изостати из предговора, јерако ништа више, ово барем чптаоцу не би отварало вољу за читање. За тим истина моли читаоце „за стрпљење да пажљиво проуче ово дело, да не буду фанатици и да га нодложе критици здравога разума", па их уверава, да „ће впдети, да ова разлика (не зна се која? ре®.) потиче нз саме разлике која постоји у мишљењу између романске н германске расе, а уједно ће се уверити и да је ирва узшо савршенија, што се види и из језика, који, као одећа н носилац мисли, јесте у тесној зависности с њом." Овде се прво не зна, кад ће читаоци бити Фанатици: или кад дело подвргну „критици здравога разума," или кад га не подвргну или не , ; подложе", како он каже. Даље, ово поређење „двеју раса" двојако је незгодно: прво, што оно пспада без икакве везе с оним што је напред говорено, а друго, што је и ово тврђење његово иод нитањем. Још је горе што писац тврди даље, „да су нам умни производи Француза много разумљивији и приступачнији, што свакако долази, прво од савршеније операције њиховога ума, а друго ваљда и од неке веКе сродности расе."' Овде се тврди троје: да су нама Француски умни производи много разумљивији и приступачнији — ваљда од немачких, да су „операције Францускога ума савршеније" — опет ваљда од немачкога, и најпосле, да је „раса наша сроднија с Француском или романском него с германском". А овака хппотетпчна иитања могла би сасвим да изостану из књиге која ће сама собом да говори. Даље вели : „У тексгу нисам правио готово никакве измене, чак ни у одељцима, где се говори о предавању Француског језика, француске историје и француског земљониса.,." „Ово не шкоди разумевању, а не мења се и не слаби пишчева мисао ". А ми впдимо, да је, прн свем том, за српске читаоце било боље, да су ови одељци прерађени. * Сад долази превод самога дела. Већ код „ иорекла речн васпитање" преводилац не казује. барем под напоменом, откуда наша реч васиитање , него просто преводи Француски текст