Просветни гласник

486

ЦРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

— западна црква гледала да међу правосдавним Србима рашири унију, то је њено свештенство у овим крајевима морало мислити и на такве књиге које не би биле само отпор ФилосоФима, већ и да православним омиле тадашње тенденције пропаганде. И кад се сетимо оне велике политичке и моралне кризе православних Срба у првој половини 18 века и без велике уобразиље можемо себи предетавити како се с католичке стране веома жељно очекивала каква примамљива књига за народ по Форми без религиозне садржине, е да би тако одговарала духу времена, а у ствари да буде опет дело нропаганде. Разуме се да није лако било написати књигу чија би садржина у исти мах задовољила две тежње: отпор философији и пропаганда уније међу православним Србима и да великим делом буде изведена. но укусу простога народа. Али у томе веку „духа" како рече Гете за 18 век и Срби су показали примере своје духовитости у разним приликама, па није ни чудо што се нађе један Фрањевац који ће такође са свим духовито књигом задовољити тадашње тенденције католичке цркве међу Србима обеју вера. Тај духовити Фрањевац беше Андрија Качић — Миошић, који је тако рећи био створен за извршење идеја католичке цркве у српском народу путем књиге, јер је био не само одличног образовања и велики познавалац српског живота, већ имађаше довољно извесног ноетског и списатељског талента. И кад тим духовним особинама Качићевим додамо његову оданост својој цркви и њеним захтевима, онда се тек може разумети како постаде онај доста загонетни литерарни тјх1ит сотровИит под именом Вагдопог идод/пг (у Пешти 1750(?) у коме је талентирани и образовани Качић ваљада и преко очекивања одговорио смеровима западне цркве. а то није тешко уочити и при обичној анализи тога дела. Одмах се види како је Качић да би написао књигу за народ пре свега морао имитовати оном великом нросветном програму који истакоше моралисте 18 века. Али обазриви калуђер нарочито имитоваше оној тачки програма на коју философи врло мало полагаху кад је реч о народном модерном образовању путем популарних књига — а то је била историја, коју су философи као науку врло мало ценили. Ваљада зато што јој је предмет понајчешће средњевековнн живот и хришћанство од чијих традиција философи и желеше ослободити прост народ. Тако је читалац Ћагдопога идоппод могао бити само одушевљен оним квантитетом историје, али опет зато он остајаше необавештен о правом образовању свога времена. Но како се историјом у читаоца буди јасна свест о народности коју у то време православни Срби идентиФиковаху са религијом, зато је Качић, ваљада због уније, био принуђен да у Лагдоиоги мистиФицира велики део српске историје, нарочито она места где се налазе карактеристике српске народности, и многи детаљи о великом значају у прошлости и сувремености Срба источног православља. И такој тенденциозној садржини Качић је великим делом дао тон, стил и ритам на-