Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

531

умотворима, нарочито женским и епским песмама и обитајима, имамо ми примера, — макар и рапсодичних, али тако реално и пластички обрађених да они и данас стоје као готов материјал, који се очито нуди приповедачима да га у вештачку књижевност унесу. Женске и епске народне иесме осликале су нам Српкињу до најтајнијих покрета њезине душе, почињући од њезинога раног детињства па до старачких јој дана. У њезиним односима и положају који заузима у породици и јавноме животу, спроведено је женскиње тако верно и јасно, да сад очекује само правога уметника, који би све ове разбацане по разним умотворима линије збрао у једну целину. Ми ћемо покушати да примера ради наведемо само неколико песама у томе правцу. Пођите за народном песмом где вам се приказује тип девојке, на пр. за оном: „У Милице дуге трепавице" па идите оној где се она као сестра истиче, а затим где је видите у њезиним односима као жену нир. у песми: „Зидање Скадра на Бојани" у вези са оном: „Расла ми је расла, титра и неранџа", па затим, у песми: „Урош и Мрњавчевићи" где се жена истиче као мајка са својим материнским ауторитетом којим утиче на јавне послове целе државе и завршите са песмом: Смрт Мајке Југовића. Кад све ове рапсодичне моменте спојите у једну целину, не добијате ли једну верну слику Српкиње, која поред све своје пасивности и силно потчињенога положаја, утиче на јаван живот и развитак његов често тако моћно, да се главни покретачи и чињенице губе пред њезином изразитом појавом! То је реалан тип жене Српкиње, који је народ опевао, а ми знамо, да ни једна народна умотворина није постала случајно из маште песникове но из стварнога живота. — Па ипак, зато ни један српски приповедач није обратио пажњу на ово, ни један српски приповедач није нам до данас приказао тип једне Српкиње. —• Једини међу најновијим приповедачима српским, који је покушао да нам даде што је могуће реалнију слику српске жене, био је Јанко Веселиновић са својом великом приповетком: Сељанка. Зарија Поповић у својој минијатурној слици: Баба Гаја изнео нам је један веран тип жене Српкиње из оних крајева, где је примитивни живот силом азијатскога деспотства скучен и сатеран у најуже границе оне примитивне културе која се прибила око неукога свећеника и једва писменога учитеља, тих јединих представника народне цивилизације. Баба Гаја је прототип жене тога живота. Онако како ју је осликао г. Зарија она нам се представља у пуној јасноћи и нама се чини толико позната, као да смо у њезиној близини провели цео век. Није она само домаћица, мати и стара мајка; она је још и жена — грађанка која заузима у друштву један нарочити положај до кога се достиже не само савесним дугим животом, побеђеним патњама и искуством, но и умењем да све ово споји у једну целину и да све то употреби на корист ближој и даљој околини.