Просветни гласник

530

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

држе га у снази, уливају му вољу на живот. Да овог двога није, тај би народ већ одавна завио турбан или би изумро под ударцима немилосрдних векова. Тај ошпти утисак осећате ви и у овој најновијој књизи: Слике из Старе Србије, ма да у њојзи ни једна од трију слика, колико их тамо има, нема никакве везе са политичким стањем јавнога жнвота. У овој књизи три су сличиде: Здравко Протођеров, Шитар Грк и Баба Гаја. Свака од њих приказује нам верно и јасно личности из потиштених крајева српске земље, које нам излазе у представи као савршени изрази једног особеног васпитања патријархалнога домаћег и азијатско-деспотског јавног живота. Еао такве све три слике су пуне интереса, али је за нас најзанимљивија трећа слика: Баба Гаја. Занимљива је она не само по својој обради и прецизности, — јер су и прве две слике такве — но по предмету који нам приказује. Наша Лепа Књижевност у својим умотворима врло је сиромашна у погледу осликавања женских типова и карактера, — нарочито жене као средишта око кога се приповетка развија и из кога потиче. Значај жене у приватном и, у колико је то могуће њој, у јавноме животу нашем, епизодичан је, споредан, те тако је и тешко приказати је у њезиној потпуности. Отуда ми још немамо у нашој књижевности потпуно — чак ни површно приказан тип једне Српкиње као што га имају друге литературе. Значи да наши књижевници још нису у стању да умотре оне етнограФске и културне одлике које су временима утицале на развитак душевних особина једне Српкиње. Међутим, жена српкиња или српска жена могла би, по својим одликама, које су је кроз четири разне културе: патријархалну, византинску, источњачко-деспотску и, у последње време, заиадњачку васпитали, приказати се као један нарочити тип социјалних и психичких прилика кроз које је цео народ, до данас, прошао. Ово би се тим пре могло представити, у колико жена, као конзервативиији дух, чува у себи дуже традиционалне одлике кроз које је човек постепено пролазио и исихички се Формирао. Жену у таквоме смислу, наша вештачка књижевност није успела још да нам прикаже ни пређе, за цветања ромднтичне приповетке, ни данас, у доба реалистичнога нравца. Оно што се до. појаве Лазе Лазаревића приказивало или припада песничкоме романтичноме маштању без стварне основице и познавања, или је лоша копија из туђинске књижевности. Видаковићеве: Жилеса, Драгиња и т. д. Атанацковићева: Буњевка; Јакшићева: Неверна Тијана, па тако и женскиње осталих нриповедача, све су то или произвољно склапане личности без стварне подлоге, или онакажене копије извађене из немачких и других романа туђинске књижевности. Међугим, ми се не можемо правдати тиме, да за овај посао у ранијој књижевности нисмо имали подлоге. Имали смо је, те какве! У народнпм