Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКДЗИ

529

Гњиланци притрчаше коњаницима, па их грле... љубе... љубе у лице, рамена, руке, колена, ноге... коња — како ко стигне — љубе и плачу. И војници бришу сузе... Тишина... Да, необична радост не може да се искаже обичним усклицима. Највећа је и најсвечанија — тишина!" Ето вам тона и начина како писац исказује моменат једне најузвишеније екстазе, кад заробљени народ после толикога искушења, мука и страдања угледа пред собом слободу, ведру и свежу, слободу тако дуго сневану. Као што видите описи кратки, без много речи, просто исказани, али тако дирљиво и јасно, да би свака реч више била излишна. Она сетна и блага елегија, ко.ја кроза све сличице у књизи „Пред Косовом" веје, разлива се и кроз последње приповетке пишчеве, а нарочито кроза слику Баба Гаја. То је, у осталом, општи тон свију његових слика, цочињући са сировом још несређеном и уметнички не обрађеном причицом Духовник, која се налази у првој књизи: „Слике из Старе Србије". И тај тон није субјективнога значаја, одлика пишчевога духа, но оних прилика, онога ириватног и јавнога живота, у коме се већ толико векова један народ васпита. Народ, без своје политичке иницијативе, потчињен, бесправан, једва толико слободан да сме дисати божји ваздух и хранити се остатцима онога блага што га крваво зарађује, а које му насиље милостиво оставља тек да не скапа од глади! Тај народ сања о некадањо.ј прошлости, чезне за неком надом у будућпости и далеко прогнат од лица слободе, човечанских и политичких ирава — у кога би се још уздао? — Његова је Физичка снага ништавна, а власти земаљске не дају му никакву заштиту; он нема ништа више осем своје цркве којој се приљубљује, која га крепи и теши. Та црква обећава небесно царство, ако у вери истраје, она му потхрањује још и наду и на земаљску награду ако не баш поуздано њему, а оно, можда и њему, али * зацело његовом подмлатку: сину или унуку. Тек доћи ће; јер ће његова преданост вери у којој живи, цодноси и умире, најзад искупити грехове необузданих дедова чији чауши онако обесно нагоњаху хатове своје у храм Господњи и канџијама шибаху свештенике „да им кажу на коме је царство!" Прочитајте ову књигу: „Пред Косовом" и ви ћете се уверити да пред собом имате једнога нисца који је у сгању да просто и са неколико потеза ослика једно психолошко стање васцелога народа, један снажан душевни потрес ишчекивања, а за њим радост за давно жељеном слободом и онај тежак бол који се осећа кад се иосле раздраганости и заноса одједаред нађемо опет остављени сами себи, без наде, без утехе, ј оним истим оковима који нас толико векова стезаху! Општи утисак који нам дају приповетке За.рије Поповића то је сета потиштенога човека који се нада. Уверење да испашта грехове предака, и нада на правду Божју, која ће се најзад смиловати над невиним потомцима,