Просветни гласник

528

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИВ

Све ове кратке сличице, њих двадесет и једна на броју, покааују нам расиоложење, уверење и ситуадију једнога општег стања које је претходило крвавој војни од 1876 год. до њезинога свршетка. 0 овој књизи ми смо већ једном исказали свој суд и поздравили писда њена врло симпатично. Ради потпуности напоменућемо овде само толико, да је писац баш на овој књизи показао не само живахно сликање лица и прилика, но и једно тачно посматрачко око, које на потпуно уметнички начин, а у врло кратким потезима, даје слику потпуно истинску и јасну. Књига Пред Еосовом нису још приповетке потпуне. оне су још као нека врста контура јасних, свежих и тако изразитих, да нас потпуно задовољавају. Примера ради напоменућемо оне две сличице: Суљча буљукбаша (XV) и Дочек сраске војске XVI сл. Са каквом краткоћом па ипак тако потпуно ж јасно дриказује нисац оно дупгевно стање једнога васцелога насеља, које се таласа између страха и наде и најзад, које се разлева у свето одушевљење за које не знате је ли то плач и јецање за оним што се пуних пет векова страдало или радост пред тако дуго сањаном слободом, која данас, ведра и осунчана, засењује очи Дојучерашњим робовима блеском што онако одблескује са челичних бајонета српске војске. „Јануара 23. око подне већ се српска војска приближује Гњилану. Изиђосмо у сретање. Напред иде Суљча са заптијама, затим прота са свештепицима, Хаџи-Стојко, Турци, који су остали да се предаду, и други Срби. Опазкх да је Суљча сво.јим пиштољима окренуо главе на ниже — на мир. Ну поносан са свога гласа и јунаштва, који целога свога века није знао за мир, на моје питање не рече ми, да је пиштоље спремио тако зато што хоће мир, већ ми одговори: „И мој је цар оборио главу, па и ја носим пиштоље оборене"... Већ се приближисмо... Ах, велик је то дан!... величансгвен је тренутак!... благословен је... јер га тек векови доносе!... Коњица је српска пред нама... лагано иде... а ми јој се журимо на сусрет. У један мах хаџи-Стајко ме ухвати за руку и стеже, па у необичној радости, која кроз сузе говори, чисто не верујући својим очима, не знајући је ли ово јава или сан, који се од Косова снива, упита ме: Је ли ово истина? Истина је, хаџија. Ово је српска војска!... Ми смо слободни!... Старац се сав наслони на мене, да у мал' не падох, те викнух за снег... расхладисмо чело хаџијино, а он отвори очи и прошапута речи Симеуна Богопримца: „Сад ми, Господе, нрими душу — радо ћу умрети, јер моје очи видеше спасење!"