Просветни гласник

622

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

растурена но разним, тако рећи, библиотекским лабиринтима, а често и на језидима тешко разумљивим, реше да се огМв с1ос1ппае упрости тим, што би се изнашда једна књига у којој би, у стотину или хиљаду чданака, бнло прибрано све оно што је неопходно за ново образовање и васпитање. И као најбољи представник такве квиге беше Епсус1оре(Ие он (1Јс1лопаи'е гајзонпе <1е8 бсЈепсез, Лез аг(;з е4 Дев теИега (1751);.. Та је књига имала велики и многоструки значај за развитак мишљења у 18 в.; у њој је изнет програм разних наука и вештина са изведеним деФиницијама о њима, дајући нарочито место философији , којој припада суђење о свему. Енциклоиедији беше главна тежња да умножи учење и љубитеље учености. У њој се особито хвали нојава физичких,. хемијских, природних, техничких и индустријских наука 1 ). После те новине, да буде образовање енциклопедијско, јавља се и особита тежња да се разне врсте знања и понуларно изл.оже, е да би тако наука за просг свет имала већег значаја. Тада су и књижевници желели да имају непосредан утицај на народ. Похвалу или ма какву оцену нису више само очекивали из двора или од академије, већ од све читалачке публике, без разлике сталежа. Тежња да се све попударно прикаже учинила је да се од 18. в. и све мање пише на латинском језику, а то је особито утицало на развитак народнпх литература. И то је једна од најважнијих карактеристика 18 в. Из неких разлога свет је у 18 в. особито ценио поставке тадапгње ФилосоФије и науке, па се ваљада због тога дошло и до невероватних. закључака, као на пр : — Човек је по природи савршен, али га је култура деморалисала и дегенерисала. — Прогрес је довршен. А људско друштво изгледало пм је да је механички састављено, па су држали да се може лако у нове облике конструјиеати. Из тежње да буде васгштање према природи, а да се учи само оно што је корисно и практично, јавља се у 18 в. и особит укус за животом класичних народа, где им се чињаше да је било више ириродности. У класичној философији виделн су неку религију разума па су зато силнО' мрзели хришћанску теологију, основану на откровењу Јованову. Мислиоцима 18 в. беше идеалан склоп Старих Република, те су томе силно тежили, па су ваљада зато сувремене разлике света по народима сматрали средњевековним заблудама. Тако се у 18 в. јавља нека особита врста хуманизма и песвдокласицизма. Било је са свим природно да се у овом времену веома многоимитује и класичној литератури. У Омировој поезији нашли су људе, непокварене културом и хришћанством и тако се у Европи поново јави особит култ митологије, поезије и уметности класичних Грка. Тада се-

') Оио ЛУШтапп: СЈЛакНк (1903).