Просветни гласник

X Р 0 Н И К А

647

велике сличности са хадкосином. Али се кристади депају само у једном правцу и с тога су и увршћени у ромбичну систему са осовинским односом а : ћ: с = 0,5771 : 0,6802, који стоји врло блиско осовинском односу код дискразита, са којим је овај изоморфан. Хемијски састав домејките је Си 3 , 8ћ а дискразита Ад 3 Аз. Други део ове расираве иосвећен је некојим минералима изгрупе циркона. Обраћенајенарочита пажња узроцима, због којих специфична тежина код циркона варира; даље његовим онтичким аномалијама, а додирнута је и боја његова. Утврђено је: да циркона према сиецифичној тежини има тројаких: први са специФичном тежином око 4; други са специФичном тежином 4,7 и трећи циркон, чија специФИчна тежиналежи измеђугорњих граница. За прве је утврђено да су оптички једноосни са слабим двојним преламањем позитивног знака; да им је индекс преламања мањи од индекса код нормалног циркона и да им се при загревању специФична тежина не мења, али се индекс непгто мало мења, остајући и на даље оптички једноосан. Овај циркон је боје мркоцрне, која се при грејању мења у зелену. Пошто овај циркон има исти састав као и нормални, то је изражена сумња да је овај „црни циркон" изоморфан са нормалним, али да се у њему поред циркониума находи још какав нама непознати елеменат. Циркон од сиециФичне тежине 4,7 је нормални циркон. Загревањем мења му се само боја, тако да се често потпуно разбо.јадише. Овај циркон не показује никада оптичке аномалије. За трећу групу циркона са средњом специФичном тежином утврђено је да су вазда оптички аномални, прелазећи каткад потпуно у оптички двоосне минерале; да им се специФична тежина а са овом и оптичке особине знатно мењају, тежећи да се и у једном и у другом са нормалним цирконом изједначе. Закључак је: да је ово нека метастабилна двоосна модификација циркона, постала близу прелазне температуре гезр. притиска, од чега долазе и оптичке аномалије. Питање о бојадисању минерала још није решено. Неки држе да су боје органског, а други да су анорганског порекла. Специјално за цирконе држи италијански проФесор Специја да су обојени оксидима гвожђа, и да се по вољи могу редукцијом разбојадисати, а оксидацијом по нова обојити. Ово се није могло ни на једном циркону сем Хијацинта потврдити. Једном разбојени циркон остаје стално безбојан. Хијацинт се могао дуваљком разбојити и по нова обојити, према томе да ли је се вршила редукција или оксидација. Али и код њега је запажено да се свежи примерци, који се ватри први пут излажу, разбојадишу било да их редукујемо или да их оксидишемо, што би значило да овде има најмање два пигмента, који један на други редукујући дејствују. Један је по свој прилици органског порекла и ишчезне при грејању, те други боји комађе непотпуно и нехомогено, а често остају кристали стално безбојни. Циркон се обично сматра као оксид циркона и силициума, па се у