Просветни гласник

198

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

углед вреднотћу својом: каква поезија — такав и народ који се бпева... И кад ништа друго од једнога народа не би остало до поезије његове; кад би се сви други трагови културе његове уништили, довољна ба била поезија његова, па да се о њему добије потнуна слика. И као што археолози по једном остатку зиданих споменика или скулторских радова пресуђују о целокупној култури старих народа: тако су исто у стању естетичари и историчари по једној заосталој песми којега изумрлог народа обновити слику тога народа у свима гранама његова живота. А то је могућно само стога што све те гране стоје једна нрема другој у складу, у хармонији. То су потврдила сва досадашња испитивања. Тајанствена и пеограничене маште ирепуна поезија старих Индијанаца одговара њихову укусу у гломазним грађевинама; грчка поезија, која тежи складности, иде напоредо с таком истом тежњом у архитектури и у скултури; лепота наших народних епских песама стоји у складности с лепотом наших цркава и манастира, за које наш Обилић вели Латинима: „Да видите, па да се дивите!"... Стога није могућно однеговати једну грану народнога живота да буде здрава и лепа, ако се и остале поред ње не развијају у хармонији. Нокушаји да се једна наука или која вештина засебно однегују увек су били вештачке творевине краткога века. То је тако исто узалудан посао као што би био и покушај да се једна рука развије без обзпра на остало тело. Наша средњевековна књижевност за то је и била слаба што је била једнострана: неговала се у правцу религиозном по затвореним манастирским ћелијама, у којима је и остајала... Каква разлика између тога духовног живота, који је таворио у нас по угледима византиским, и онога бујнога живота у души народној, живота који је бежао из узане манастирске ћелије и изби.јао на чистину под ведро небо!... Тако је постала, одржала се и разви.јала народна поезија из бујнога живота народнога, из витештва, и на.јлепша је онде, где јој се ваља постарати да опева најбоље јунаке. Народна се поезија јавља у овој својој улози као скупоцени плашт, којим се огрће најзаслужнији међу заслужнима. Наш песник, чика Љуба, говорећи своју ириступну академску беседу о поезији, нагласио је да би народи без ноезије били као охладнела земља, на којој би се, без светлости и топлоте сунчане, и живот брзо угасио. За пример је онда чика Љуба узео Китајце, који су доцније, у рату с Јапанцима, показали како је жалостан народ без иоезије, што значи: без витештва! Тај, по броју, велики народ није показао ни једнога Обилића, ни једнога Бошка Југовића, ни .једнога Синђелића!... Страшна опомена за народе којима су, но речима нашега Његуша „мушка прса охладиола!" *