Просветни гласник

210

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

„У ове се горе нигда није „Онаквога младета дизало. „Оно бјеше јунак иод крилима; „Гледб сам га ђе скаче с момцима; „ Скочи с мјеста четрнаест ногах. „А из трке двадесет и четири; „По три коња загона ирескочи.

„Не могаше човјек нигда знати „Ал ! је згодниј' али ваљастиј', „Ал' је мудриј' али је љубавниј'! „Шест иутах сам с њим на муку био „ Ће ирах гори пред очи јуначке ,И ђе главе мртве иолијеКу; т Још таквијех очи гвозденијех „Ја не виђех у једнога момка. „А немагие још двадесет годинах.

„Е нредиван бјеше, јад га наша! „Кад се шћаше ођест куд да иде, „Па обуци оне пусте токе, „Шал црвени свежи око главе, „А иани му перчин ннз рамена, „Двије лушке метни за нојасом, „А ирилаши мача о појасу, „А у руке узми џеФердара: „Красна лица, висок као копље, „Кад номислим и ја какав бјепге, „Расиале се у мене нламови! Тако витезови говоре о витезу! Ту се отворено признаје ко је најбољи међу најбољима, јер прави витезови не умеју да мрзе и да завиде: они се диве бољему од себе, иа га још и воде... Други наш велики песник, Бранко, истиче норед витештва и потребу да се што више бавимо у природи. Он је на себи огледао све рђаве стране градскога живота и убиственога начина у школовању младежи. Отуда је она његова оштра осуда ондашњих учитеља у опште; отуда је и оно његово заузимање да се младежи да више игре у природи, више зеленила, више светлости и чиста ваздуха... Бранко је хтео од младих Срба да створи витезове по угледу на наше старе јунаке. Његова велика српска душа жудела је да изведе сву српску омладину у поље, у шуму, на јуначке игре. Као сваки велики песник Бранко је осеЛао какво васпитање његову народу треба, и зебао је за његову будућност, гледајући како младост копви и чезне у загушљивим учионидама... И кад се весели, Бранко је у духу здружен са српским витезовима: