Просветни гласник

НАУКА И ]1АСТАВА

209

Угасити ову „свету лампу" — то је била тежња свих светских освајача. Где се је то постигло, где је витештво уништено, ту је и народа нестало. Шта пак бива од народа који омрзне витештво и јуначке игре, имамо доказа у његову опису Млечића, о чијој слабости телесној и о покварености душевној овако прича војвода Драшко: „Не, божја ти вјера, Мандушнћу „0 јунаштву ту не бјеше збора!

„Ту не бјеше ни једнога чојка, „Један дртгог који не држаше „За тајнога жбира и шпијуна. Таквој ноквареиости душевној одговара поред телесне слабости и прекомерна разнеженост. „Ту не бјеше јела изван љеба, „Но донеси некакве иреслачке; „По три уре лижи докле ручај. „Два дијела ту бејаше пука „Јоште млади а обезубили „Све лижући оне посластице

„Па иогини у оно господство „Спушти куље а обриви брке, „А поспи се по глави пеиелом, „А брњице ка жене у уши. Ћ Како тридесет наиуни годинах „Сваки дође како бабетина, ..Од бруке се гледати не може; Ђ Како иођи мало уза стубе „ Ублиједи како рубетина, .А нешто му заиграј иод грлом, „Рекао би, они час умрије! Према овој одвратној слици разнежене слабогиње и подмуклога „жбира" млетачкога износи нам Његуш младога црногорскога витеза Багрића, који, као прави витез, иде на веру Турцима, и мучки гине од неверника. За њим тужи цео народ, а сестра му се од силне туге убија. Колико га је сестра ценила, види се' из њена тужбалице за њим:

„Е презгодна глава бјеше, млади брате! „Да уз дара сједијаше, мудра главо! „Шћаше дарев везир бити, сестри тужној ! „Да код краља сједијаше, мој младико! /Бенерал му шћаше бити, моја ружо! Војводе га жале као најбољега витеза, јер су они најбоље познавали дику свога народа: