Просветни гласник

392

просветни гласник

слити, и Ја разуиеи што су врло врло ваљани умови тога мишљења, да су довољна цредавања из математике, фиЗичких и природних наука, којих има данас доста у свима разредима, те да се ученицима даде духовно научно образовање. Могло би се дакле, као што се чини, и по овој хипотефи рећи, да изучавање старих писада служи за чисто лихерарно васпитање, којега опет за то не треба да нестане, ма да је данас по себи недовољно. И тако бисмо дошли на исти закључак: философски Факултет треба да образује литераторе, хуманисте. Али се премиса не може допустити. Математика и ФИ0ичке и природне науке нису довољне за научно васпитање. Није све само геометриски дух ; треба још и финог духа, те да се створи добар студенат ма за који Факултет. Ни за само изучавање хемије или Фисике, а још мање за медидину, право или историју^- није довољно имати Оних знања, која се могу дати ученидима о природним стварима и која су сва релативно проста, равна и иду као по концу; треба још имати нешто познавања духовних ствари, а то је безгранично сложеније, пуно набора и таласа, те се због тога за то изучавање тражи разноврснијих и деликатних метода и поступака. Ну, рећи ће се, управо тај фини дух и јесте литерарна подобност. Изучавањем старих писаца мислимо да развијемо не само таленат, стил, тако рећи активне и продуктивне моћи; ту .је још, и то можда у главном, укус, што је само један облик суђења, то јест она моћ, која је међу свима другима знатна за научно истраживање; а на духовним стварима хоћемо да је вежбамо. Признајем, да у овом схватању има добар део истине. Али њему се може учинити и доста дамерака, због којих га, по мом мишљењу, ваља одбацити. Прво и прво, за што би се између разних предмета, на које се може прииенити суђење, рецимо, да будемо краћи, између лепог, доброг и истинитог, оно вежбало једино на лепоме и то скоро једино на лепом у књижевности, као да тиме није већ довољно стешњен круг"? Те_н_оиажа на једном месту, да се још од другог разреда само на то шпло, да се од њега и његових другова направе мали књижевници. Ви знате, да ли смо остали верни овом систе.му. Сваке године десет тисућа абитуријената расправља о особитим заслугама Корнеља и Паскаља, Молиера и Восиета. Да ли је Француској доиста потребно десет тисућа Сент-Бева на годину? У том случају могло би се допустити, до душе, да онај што ће да буде про®есор треба да се посвети и овој мешавини од науке и уметности, која прети у ово време да прогута и једну и другу, и која се назива литерарном критиком. А међу тим ја бих оклевао баш и у овом случују. Према свом личном искуству и по опажањима која сам чинио на ученицима, ја сам и сувише уверен о опасности, која младежи прети од овога занимања. У колико је тешко створити литерарни суд, који би имао неке вредности, у толико је потребно многостручно знање, простран хоризонат, Финоћа духа и зрелост, те да се нешто уради као што ваља; у'колико је лако да се човек убеди, да је у том успео, у толико се олако задовољава узбуђењем, које је произвео какав леп