Просветни гласник

НАУВА И НАСТАВА

433

и сурутком. Да таква храна, лети, није толико рђава колико се мисли, знају сви који су се лети морали јаче телесно напрезати. Сваки ће у тим приликама радије потражити каленицу кисела млека, него најбољега печења. Путујући као ревизор по Србији често сам се са сељацима разговарао о овоме питаау. Многи су пристајали да копачу и косачу треба ,јача храна, алимијеједан старац из Смедеревске Јасенице доказао из својега искуства да то лети није потребно. „Једнога лета" причао ми је старац „о нашим крсгима (Спасову дне) окиша се те нам дође мало гостију. Остаде нам непоједено печење, а сутра дан опече сунце. Да не би бацили читаве браве однесемо све у ливаду, косачима. Имало је двадесетину косача, и сви се обрадоваше лепој гозби, и, онако гладни, навалише на масно печење. Једоше и пише колико је ко могао. Кад се поодморише, дохватише косе, па запеше што никад нису. Ја се радујем што ће ми ливада бити покошена ире рока, али њи'иа ора не потраја дуго. Један по .један стадоше остављати косу. Од јаке врућине отежаше и узмучише се; неки одлежаше у ладу до заранака, а неки никако више тога дана и не узеше у руке косу.. . од тада више никад не би однео, лети, радницима печења, па да ми га ко иоклони. . ." Тако ми је причао старац из својега искуства, а то је искуство свих наших сељана. Радници у пољу не цене ручак без кашике , а најрадије једу пасуљ ретко скухан и закисељен, а мрском такав исти пасуљ с мало сланине. Срби из ослобођених крајева највише пазе да им је добро иечен хлеб и да им је вода чиста. У нашу Шумадију долазе с иролећа многи Пироћани, и остају целога лета, док се не сврше сви послови око стрмнине. Има их доста и ћерамиџија, који у евојим колибама на гумну проведу цело лето; сами месе хлеб и готово само о хлебу претерају цело лето. Уз хлеб обично једу паприку, коју сами саде, лук, каткад вариво, а врло ретко месо. Кад не би хлеб био довољна храна, ови би људи попадали на раду, који они често настављају и ноћу, кадгод је лепа месечина. Може се узети као поуздано да наш народ једе највише хлеба, за тим: белога смока, па варива, а најмање меса. Само што та једина храна нашега сељака, хлеб, није увек добра. Једини начин да се сиротнији сељани хране бар добрим и здравим хлебом јесте најновија мисао наших земљорадничких задругара: да се за све задруге у једном месту подижу заједничке хлебарнице. Само тако ПЈ >естао би народ хранити се гњецавим, непеченим и буђавим хлебом. Да се биљном храном може постићи највећа снага имамо доказа и у старих Јелина. Њихов свети јечам, који су сејали око храмова, био је храна атлетима иред олимписке утакмице, дакле онда кад су имали иајвише напрезања. СјенкијевиК у св-ше роману „(Јио таЉз?" приказује 29*