Просветни гласник

наука и настава

689

датке о њиховоме психичком развићу, да, најзад, сав материјал, ко.ји не скупе специјадисти психодози (ма и под њиним надзором) нема никакве научие вредности. Одговорити на такве нападе није било тешко. И Стенли Хол. у реду чланака, одбио их је врло разложно. Да застанемо на најглавнијим разлозима, које он наводи у одбрану својега дела. 1 „Разуме се, да узети учегнће у проучавању дечје природе не значи још бити добрим педагогом, али зар ономе који има природан псдагошки таленат блиско познавање особина у развићу ученика не може бити од користи у практичноме послу ? Зар свако мање или више опсежно проучавање не даје довољно повода за озбиљно размишљање о појавама? Изарје за недагоге такво методичко размшпљање о томе, шта карактерише њихове васпитанике, — ствар, гготнуно залишна?..." Стенли Хол мисли о онима, који би као педагози прихватили педолошка истражнвања са мржњом или сумњом, да су то педагоза искључпво рутинери, спокојни у своме охолом незнању, којима је непријатно чак допустити да мисле, како у њиховим средствима васпитним још има пуно ствари, које нису довољно проучене и које немају јака темеља. „Учитељи и учитељице, који примају ватрено учешће у психолошком проучавању деце, — говори Хол, — обично јесу највреднији млади људи и младе женскиње. Разуме се, да ту околност треба сматрати као сретно знамење, јер су идеали младежи. најбољи материјал за предвиђање боље будућности. Истина, често се среће оду шевљење и без знања, и у прдолошком се цокрету јављају лакомислени п површни исиитивачи; ну таква се лица налазе у сваком покрету, који се на известан начин распростире. Испитивање деце претрггело је до.сада масу тешких и злих напада, али није имало ни једну компетентну критику. С.шчно новој бољци, оно руши ред систематичке укочености. која живи и врши се искључиво у СФери одређеноЈ и саставља хладно прџписе за старе и нове ноникле науке, — као и геометри, који мере замишљене путеве, или полицајци, који се труде да одрже у селу градски поредак. Такви критичари заборављају мудру изреку Колуриџа, да смо ми дужни пренети се у положај писца пре, него што се усудимо критиковати његове закључке.".. „Уосталом, у садашње време, — примећује Хол, — вође конзервитивне арнјергарде, који су још ире неколико година изражавали своје незадовољство и презирање према педологији, већ су дошли до разних степена топлије пажње и наклоности ка њој." Противљење ка тачним истраживањима дечје природе и потреби љубави према деци, Хол сматра више него чудноватим, необичним. „У области изучавања детиње душе, — говори он, — љубав према предмету изучавања и сам тај носао све више снаже а не паралишу једпо друго исто онако, као и у области научне јестаственице. Ако ли ми знамо и практикујемо проучавање деце, тиме постајемо бољи роди-