Просветни гласник

/ 722

нросветни гласник

су ио његовим примедбама извршене ситније погрешке, јер крупнијнх није ни било; а друго, и оцељивач сам на стр. 622. у 3. тачки ипак признаје да.су и реФеренти нешто о овоме казали. А.ли њему је ово требало, јер је хтео да покаже како он зна „све резултате данашње сриске лингвистике" и да је тиме стекао мајсторско право да пише српске читанке, па још и за основне школе. 2. Стил (стр. 620.) му се и допада и не донада, и одобрава га и не одобрава га. Међутим, кад би овај стручњак, „који зна све резултате данашње српске лингвистике", знао и начин изражавања дечјег у овим годинама и кад би био објективнији, онда би био одређенији у своме суду и не би се колебао на коју ће страну. 3. На стр. 619. тражи да састављачи буду и коректори и редактора текстова, а на стр. 622. тражи да се иише како је у оригиналу, али „да се у примедби стави како је нравилно". Он зна шта хоће, иа стога овако и пише ! 4. Кад треба да се нападну неки чланди, бнда су састављачеви (стр. 620.), кад треба да се призна да су добри, онда „они нису поуздано њихови", и „тешко може тврдити да су чисто њихови" (стр. 639.), па мало ниже опет признаје да су њихови! 5. На стр. 639. тачка 2. вели: „најмање је погрешка или недоследности у језику", а мало ниже, пошто је у 5 тачака побројао добре стране књиге, вели: „међутим недостатци претежу и чине ову, иначе солидну књигу, у оваком облику неподесном за ученике II разреда основних школа"!!! 6. На умесним примедбама састављачи немају разлога да не захвале оцењивачу, и да је ово била каква друга књига, а не уџбеник за ђаке II раз. основне птколе, они би и сами позвали све објективне и незаинтересоване зналце лингвистике да им кажу своје примедбе, јер би ове доиста допринеле самој ствари. , 7. Али кад човек прочита пажљиво целу ову оцену г. Жив. Н. СтеФановића, мора доиста да се запита у каквој је намери она написана: да ли у искреној жељи да се књига усаврши и да као таква боље послужи намењеном задатку, или ће ту бити који други лични разлог? На овако питање даје сам г. Ж. Н. С. одговор при крају своје оцене: „највећа је мана ове читанке, цоред неподесног избора градива (распоред градива није толико важна ствар) оскудица филолошког знања, а оно је неопходно потребно при изради једне српске читанке" и т. д. Г. Ж. Н. С. овом оценом својом показао је надлежнима да он има поред педагошког и тога филолошког знања, дакле, он је и свој успех у скоријој будућности обезбедио. Добро. Љ. М. Прогић В. Д. Стојанови!.