Просветни гласник

ОДГОВОр НА ОДЕНУ СРПОКЕ ЧИТЛНКЕ

721

задовољшш иедагошки захтев при избору и редакцији читаначког градива (а у чему нису ни у главном?). - И ои има смелости да тврдн како су задовољени у гдавном педагошки захтеви! 9. По овоме стручном методпчару српскога језика писмени састави почињу тек у I разреду средље школе!! 10. На стр. 615., где говори како су дијалекти ттогрешан говор и да треба читанкама да се деца упуте да не греше у језику, види се да не познаје положај школин према дијалекту и моћ њену нрема овоме. 11. Опет настр. 615.,оцењивачжали што „наше читанкенисуудешене тако да се у чланцима постуино репрезс-нтује примена граматичког градива, као што се може наћи у чиганкама туђих језика, а на стр. 618. одушевљава се читанком „чувеног популаризатора" III. Лебега, који је, вели, изабрао грађу по сасвим другом гледишту и за ко!'а сам тврди да се у својој читанци при распореду градива не држи никаква реда ни дидактичког ни хронолошког!!! 12. После овако осведоченог педагошког знања није чудо што се овај господин на стр. 618. „не може довољно да надиви ваљаности француских уџбеника у сваком погледу, особито уџбеника за основне школе"!!! II. Лншвистичке нримедбе На стр. 619. оцењивач прети „да ће изнети све погрешке, незнање и недоследности до ситница, при чем ће ипак пазити на најосновније недосгатке, на чак ће и случајне погрешке „жигосати". Види се да је био љут, па је изгледало да ће смрвити и састављаче и њихову читанку. Али кад се прочита и овај део његове оцене, налази се ово: а.) да је доиста и нашао и неке језиковне погрешке; б.) али да многа места наводи тек само да се нешто каже, јер ииак после свега филолошког разлагања, онако по филолошки додаје да може и тако као што је, да су све Форме оправдане и т. д.; и в.) што још највише изненађује то је да као лингвиста нека места није разумео, па је баш и ту развијао читава правила, којима није било онде места. Боже, како може човек да погреши и кад много зна! И најзад г.) што је најружније овај објективни и етручни оцењивач бележио је лажно иогрешке које не постоје у нашој читанци, па их је нама преписао. — Депо је овај млади оцењивач отпочео своје „књижевне радње!" 1. Оцењивач налази да су умесне примедбе ранијих ре®ерената о распореду, вредности и примљивости (?!) граДива, али тврди да нису ништа рекли о језику и свем што је у вези с њим (стр. 619.). Не казујући шта је то све што је у вези с језиком, оцењивач се овде намерно послужио неистином, јер, прво, није могућно да није знао да је међу ре®ерентима био и један који српску лингвистику добро познаје и да